Аутор: Gluščević Milan

1.
Ne predaju se oci
Snovima nikad kraja
Ugledacu reci svoje
Uklesane na staklu,
Na rubu zvezdanog sjaja
Na tebi i meni…

2.
Jel i ti pratis ovaj oblak
Sto luta kroz krosnje
Ovoga jutra?
Cujem kako nas zove
A mi ne primecujemo
Dok ovo jutro ispracamo…

3.
Kap prljavstine u plavom
Kvari ovu sliku
Al ne brisi,nek stoji,
Dok trazimo poetsku pravdu
Za sva ona sivila
Za nas beli svet…

4.
Uskoro ce doci mrak
Na ulici se oseca glad
Osveta je tako blizu
Mucan je ovo rad
Umor mi kuca na vrata
Roletna se spusta…

5.
Otvori se bar na tren
I pusti strast kroz nozdrve
Ne plasim se, veruj mi
Napolju nas oblak zove
Napolju smo slobodni
Slobodni za oboje…

6.
Postoje i gora mesta
Ali neka ih za sada
Mi smo tacno tu
Gde nas oblak pokriva
Tu,iza horizonta
U basti svih predaka…

Ispred mene zaigra kao vizija
Taj dan prodje kao godina…
Ode polako bez oprostaja;
I po koja rec progovorena.
Svako jutro me je podsecalo na to
Koracima slucajnih prolaznika

Hteo sam ti reci toliko toga;
U snovima rec bese savrsena,
Al se vrata prerano zatvorise…

Jedan zivot smo podelili na pola
Ne bi li lakse delili oprostaj
A sad sam delim krivicu
Cutajuci medju ovim zidovima…
Osudjen sam da te pustim
Da se snadjes u drugim ulicama…

I ne bih te prepoznao u gomili
Niti zamislio secanjem od jednog dodira,
Koracima duzim od ovih hodnika
Nego spavaj,a uspavanku ce pevati
Tebi vrednija osoba.

Vuce sve za sobom
Nestaje grad za gradom
U kolevci

Rukama drobi kamenje
Guta svetlost i puteve
U svojoj senci

I ti i ja smo cekali
Tog istog dana
Kao prolaznici

Pruzali ruku nepoznatima
Bezeci od svojih domova
U panici…

Gledao sam ispod kisobrana
Trazio sam nesto vise
A sve sto sam tada radio
Bilo je bezanje od kise

U pogresnim smerovima
Iste smo ulice trazili
Ali glad je prestala onda
Kada smo se sudarili

Miran u senci tvoga koraka;
Pratim stih tvojih slutnji,
Budim te polako…neočekivano.

Živeh kratko u tvojim snovima;
I nadao sam se bar još toliko.

Ali gorka je tvoja sreća;
Tvojim putem malo je i ko hodio.
Malo se i dogodilo.

U svoj ovoj buci,
Ne primetih korak tišine.

Ja gledah,
I travu gazih,
Ali me odavno brine;

Da stih koji odavno tražih,
Ne pobegne iz tišine.

Nije tama za siromaha:
Biće sunca,rekoše,
A ja nisam upoznao taj svet.

A u pauzi,između proplanaka
Do izvora me dovedoše.

Beše sjajna kao mesec,
Čista kao kap kiše,
Čežnju budi očima slepim.

A u javi se pomirih
Da je neću videti nikad više…

Gledah dugo maglu koja
Od drveća napravi senke,
A od svetionika svice
Koji lebde;

I svi su se nadali lepom snegu…
Ali ja nisam.

I tako sam brisao stakla na prozoru
Ali ništa od senki nisam ni video;

Samo sam znao da trava je bila bela
A noć obasjano belilom…

#1 Elegija :

Sastavih po koju reč u tišinu.
Beše mirno,kao i svakoga jutra,
Gledao sam je i mazio tiho,
I slušao kuda njena duša luta.

I beše tmurno,snegom pokriveno.
Ostavih po koju reč za kraj;
I zaplakah tiho,dok bledela je zora
Za nespokoj kojim pleni novi dan.

I poželeh da te nema više,
Dok ćutim otkriven,
Umoran od sunca,

I pitah se još jednom da li,
Kada dođe kraj,
Sve nestane posle jednog jutra.

#2 Ulica:

Gubio sam stih koji tebi predah
U sećanju ludom koji setu vrati
Gde je prosjaka kad ti najviše treba
Da baciš paru koju niko ne traži?

A i ona ne vidi se gde pada
Niti ko je baci,niti ko je gubi
Padala je često,gradila trotoare
Po kojima hodaše i normalni i ludi…

I poželeh da te vidim ponovo
I da ti kažem da ne lažem više
Kao nekada,

Ali sneg je počeo da se topi,
Jer ostadoh odavno
Praznih džepova.

#3 Strah:

Snegovi ublažiše moju ćutnju
Rasplamsaše se biseri od zime.
U ćutanju hladnome grejao sam dušu;
A sad se više i ne ponosim time.

I strah me da pogledam u nebo;
Reči su nesigurne u žutome krugu.
A ja i dalje hodam,tražeći sreću
Neprestano nailazeći na tugu.

Čeznem da ti čujem ime;
Ali znam da te sunce
Nekako sakrilo,

I ponekad se zapitam u sebi
Da li će biti kao što je
Nekada bilo.