Jun 2010. -bira Branka Zeng
PESMA NEDELJE – JUN – 2010.
Laku noć – Miloš Leković
Uzavreli dani – Božo Popadić-Aktus
ZVEZDANA PRAŠINA -Ratka Bogdan
ЦРНО ВИНО – Никола Стојановић
STIH DANA – 29. 06. 2010.
NEMIRI – Nevena Ugrenović – Iskrica
U ovaj minuli tren
kad svoj prah posipam po tebi
uvenuće ljiljani beli
rascvetali i osušeni.
U ovo gluvo doba
kad leptiri ne sanjaju dan
dotaćiće te suza moja vrela
i davno izgubljen san.
U ovo vreme kada ti ne želiš mene
šapnuću ti grcave reči,
dok san te hvata blag:
“Ove noći sreću snevaj,
jer ja odlazim nekud
da prebolim rastanak.”
(C) Nevena Ugrenović – Iskrica
STIH DANA – 28. 06.2010.
KOSOVO I METOHIJA – Ljubodrag Obradović
Niz Kosovo polje zvone zvona!
Uz Metohiju, ko uz kičmu, klizi jeza.
Odnose nam iz srca spokoj vekova,
na prošlost nam pada čelična reza.
Na svest i savest puštaju dim,
tešku maglu da radost pozobe.
I kao da oni nemaju ništa sa tim,
istoriju nam iz vidokruga odvode.
I zvone zvona! Uspavane da razbude!
Svi koji puštaju nas niz vodu,
svoju klicu propasti time bude
i svemir senkom zla bodu!
I zvone zvona! Budi se Evropo!
Sve sveto danas u vetar vene!
Zvone zvona! Nepravda ko nebo,
preplavila život i uspomene!
Niz Kosovo Polje biju damari…
Uz Metohiju, ko dušom, klizi nostalgija.
Kad se istrajno sanja, san se ostvari!
Kosovo će božurima opet da metohija!.
(C) Ljubodrag Obradović
PESMA NEDELJE – 27. 06. 2010.
Laku noć – Miloš Leković
Laku noć ti želim, mala,
I san lak da noć ukrasi.
Kao vetar što po moru šara,
Mojim usnama ti rumeni obrazi.
A tvoje leže crvene crne
Čekaju mene da uzmem prvi.
Laka noć će pozvati mene,
Leći ću pored tebe…
Al srce moje probudi te,
I ti reče tiho ime…
San k’o šećer sada stih je,
Laku noć vam želim, rime.
Miloš Leković
STIH DANA – 26. 06 2010.
IZ ADAMOVE ZVEZDE-Spasoje Ž. Milovanović
klanjam se svojim sinovima
i vraćam se nazad
svetlost uvek sija nad mestom
kome je određena pobeda
ipak
u tome je nejasno nešto
zbog silnog straha i bojazni
živi bili pa videli
ako rodiš sina dok me ovde ne bude
hteo – nehteo trebam da predam
ono što mi je dato na čuvanje
ne
ne smatram da je sad razumno
ratovati s njim
on se osilio
a kod mene su se prilike promenile
to je voda i urme
i vinogradarski sok
masni but ovčiji i salo
a ti žena beše
i kada umreš
ni darežljivosti neće više biti
(C) Spasoje Ž. Milovanović
STIH DANA – 22. 06. 2010.
ONA* – Gordana Knežević
Ona je dozvolila rečima
da nastane sve žalosne vrbe
pod rebrima
…i smeh joj se u kriku
kotrlja kao po kaldrmi…
Ona je sanjivo razapela noć
kao laneno platno
preko klizave magle
…okrenuta svojim glečerima
na otvorenom moru…
Njeni putevi su nasipi
žute zemlje
oveštali rogatom samoćom
…i ćutnja joj u utrobi para
osemenjeno nebo…
Pred njom kleče mokri vetrovi
Njene odaje su otključane
Hoćeš li pokucati…ljubavi?
(C) Gordana Knežević
PESMA NEDELJE – 20. 06. 2010.
Uzavreli dani – Božo Popadić-Aktus
Sinoć,
u Džeksonvilu
(Jacksonville),
u pet u stvari,
a meni se smrklo već,
pržilo kao u paklu,
osjećaj kao da si
ispod kupole,
zatvoren u staklu.
Tebi ponoć
kuca na vrata,
ne spavaš još.
Reci mi bar,
da li sam tako loš?
Mrziš li me sad?
Da li sam postao gad?
Kišni je oblak
vrelu kišu pustio,
kao suze.
Čije li su?
Mislih,
noć će osvježiti,
vrelinu otjerati.
A šta sa ovom u duši,
što me guši?
“Nemoj sad!”
u gavi zuji!
A nisu savuji,
više kao da su
ose i stršljeni.
Ti ne znaš
kako je meni.
Ni ja kako je tebi,
ne znam,
ali osjećam
vrelinu dana što dolazi.
Ma uzalud je,
tuga ne prolazi.
Pokušavam biti pozitivan.
Do đavola!
Psuje mi se
i ovo vrelo podneblje,
i te vreline kod tebe,
i moja nostalgija,
i to što te nema
u mom životu.
A mislio sam sa tobom
doživjeti stotu.
Šta reći na kraju,
na to što mi samo
tužne note u kafani sviraju.
Jeli ovo pjesma ljubavna?
Ma koja sam ja budala,
matora, zaljubljena.
Tek sada znam koliko je
divna ta žena.
Kada je
u mom životu nema.
(C) Božo Popadić-Aktus
STIH DANA – 18. 06. 2010.
LJUBAV – Slobodan Cenc
Čovek je ogledalo što se u drugima ogleda
i lomi od svog i tućeg pogleda.
Na ulici nagazih staklasti prah,
ote se vrisak, nečiji dah;
Nečiju dušu rasutu tugom
nehatom nagazih i nogom drugom.
Korak dalje nadjoh deo,
nečije duše komad ceo.
U džep ga uzeh za ogledalo moje,
jer što je veće, laže me bolje.
Na trećem koraku, slomih se sam
i skrhan, sebi, stadoh u dlan.
Setih se delova duša tudjih
zavapih da vratim, da se odužim…
Čovek je ogledalo što se u drugima ogleda
i lomi od svog i tudjeg pogleda.
Kao ogledalo čovek se lomi,
dok sakuplja sebe, druge krade;
I nema snage da se sastavi
dok lepak ljubavi njega ne preplavi.
(C) Slobodan Cenc
STIH DANA – 17. 06. 2010.
SLABOST – Goran Sebić
Šapućem ti tudje stihove,
na vrat kačim lažne bisere.
Pričam ti tamo neke snove,
što sam davno negde čuo.
Ne slušam te, samo pratim
pokrete tvojih usana,
blenući u te bele zube,
samo pratim pokrete usana,
koje vape,
umiru da ljube.
Mene, da ljube?!
Mene, koji sam zaboravio
u tim silnim, bezbrojnim noćima
da volim, da ljubim,
mene naviknutog
da uzmem šta želim,
produžim dalje, pobedjujem,
nikad da gubim.
Još me ne ljube
a već od mene prave slabica,
opijaju me bez nargila, alkohola,
osećam kako struje svakim milimetrom
moga bića!
Lovac, izgleda,
opet postade žrtva.
Zar se velike bitke,
tako lako gube?
U ovom svetu lepote,
gde nadjoše te predivne usne
baš moje da ljube?
čime zaslužih
da taj medeni osmeh
u mom zagrljaju blista?
Ja nevernik,
skitnica i avanturista.
Pustiću žar,
lice neka mi mije,
život bez rizika,
život nije.
Taman, više nikad da ne dobijem,
večno da gubim,
rizikovaću, hoću da te ljubim.
(C) Goran Sebić
STIH DANA – 16. 06. 2010.
Uzavreli dani – Božo Popadić-Aktus
Sinoć,
u Džeksonvilu
(Jacksonville),
u pet u stvari,
a meni se smrklo već,
pržilo kao u paklu,
osjećaj kao da si
ispod kupole,
zatvoren u staklu.
Tebi ponoć
kuca na vrata,
ne spavaš još.
Reci mi bar,
da li sam tako loš?
Mrziš li me sad?
Da li sam postao gad?
Kišni je oblak
vrelu kišu pustio,
kao suze.
Čije li su?
Mislih,
noć će osvježiti,
vrelinu otjerati.
A šta sa ovom u duši,
što me guši?
“Nemoj sad!”
u gavi zuji!
A nisu savuji,
više kao da su
ose i stršljeni.
Ti ne znaš
kako je meni.
Ni ja kako je tebi,
ne znam,
ali osjećam
vrelinu dana što dolazi.
Ma uzalud je,
tuga ne prolazi.
Pokušavam biti pozitivan.
Do đavola!
Psuje mi se
i ovo vrelo podneblje,
i te vreline kod tebe,
i moja nostalgija,
i to što te nema
u mom životu.
A mislio sam sa tobom
doživjeti stotu.
Šta reći na kraju,
na to što mi samo
tužne note u kafani sviraju.
Jeli ovo pjesma ljubavna?
Ma koja sam ja budala,
matora, zaljubljena.
Tek sada znam koliko je
divna ta žena.
Kada je
u mom životu nema.
(C) Božo Popadić-Aktus
STIH DANA-14. 06. 2010.
GUSINJSKI NOKTURNO – Peko Laličić
– devojkama iz ćilimare
Do u suton
tkale su pesmu
i nemire naše
kad Grnčarom
zajezdi Mesec
i plotovi sakriju tajne
ožive polja i šljivici
tkani u ćilimima
kao šare
dok vetar ljulja
na klinovima
opanke
pucaju usne
i zrele jabuke
i mirišu teške karamanke
i kao gusinjska godina dugi
snovi se tkaju
da bi se pred prve snegove
prostrli pred matičarem
(C) Peko Laličić
PESMA NEDELJE-13. 06. 2010.
ZVEZDANA PRAŠINA – Ratka Bogdan
Bubnjaju doboši
po damarima
niz beskonačnost
spirala uzdisaja<
U tren oka nižu se –
paranje stratosfere
probijanje zvučnog zida
ulazak u vasionu…
Podrhtavamo u prostoru
kao svetleće tačke u mraku
kao fenjeri u daljini
na pučini
I izdižemo se visoko
utrnuli i lagani
zaneseni,
zvezdanom prašinom
prekriveni
Desila se sudbina
dok se svet širi
u svim smerovima
lepotom ukrštavanja
(C) – Ratka Bogdan
STIH DANA-09. 06.2010.
ТЕЖИНОМ СТРАХА – Латинка Ђорђевић
Густ је ваздух,
магла кроз јесен свира.
Изукрштане мисли,
Моцарт са кливира.
Месец беспомоћно бдије,
у твојој коси сањају наше кише.
Питома жеђ у шаци мрака,
испод росе чежњиво јури
тежином страха.
Латинка Ђорђевић
STIH DANA-08. 06. 2010.
И МОЈЕ БИ ПА ПРОЂЕ – Радивоје Пацко Миладиновић
Живећу ја у свакој својој песми
С којима сам многа покупио зјала
Моји ће ме недосањани сни, несни
Урокљиво гледати иза огледала.
Ма морао сам ја да се родим,
Баш српском роду да се десим
Пригодне беседе да са вама водим
И све натенане да удесим.
Напело ме баш ла будем песник
у неблагородно време, невреме
И да кроз стихове будем весник.
Јевањђелске вечите теме.
Да живим овако брзо, све брже,
С главом у овом, срцем у минулом веку.
Смисао живота всћ ме растрже
Од Надчовека ка Свечовеку.
Отићи ћу тихо, за све ненадано.
Доста је мога вриска с рођењем.
Сад хоћу смирено и полагано
Ha пут са дубоким преумљењем.
Замном ће остати гомила смећа.
Плодови мог рада, свежи и гњили.
Скупиће се можда и цела врећа.
Неки у блату, неки у свили.
Сам Господ знаће реч да ми цени
Њеrова нек' је прва, потоња и права.
Па кад одмери награду мени
Нек ме сачува од Злога и заборава.
Радивоје Пацко Миладиновић
PESMA NEDELJE 07. 06. 2010.
ЦРНО ВИНО – Никола Стојановић
Спусте се низ жице, ко лупежи,
ти тонови што ми срце стежу,
сете ме на месец што се лови
у ту њену косу, ко у мрежу.
Ја испијам чашу црног вина
и у машти седам у кочију,
што ме води у своје дубине,
боје њених зелених очију.
И још једну чашу искапићу,
па димњаци кад луле погасе,
отићи ћу крај њеног прозора,
срце тражи лека да се спасе.
Као ружа пузавица ја ћу,
уз њен прозор да се свија љупко
и слушаћу како слатко дише
док се жеље скупљају у клупко.
А када ме хладна ноћ отрезни,
прснуће ми жеље у кристале,
поново ће луле са димњака
да свој дуван ујутру припале.
Испијаћу опет црно вино,
потећиће током мојих вена,
распршиће моје пусте жеље,
све постаће само дим и пена.
Никола Стојановић
STIH DANA 06. 06. 2010.
ZBOGOM LEPOTO! – Aleksandra Mladenović
Lepota takvo sečivo ima
toplo, te rez se oseti blagi,
večno, sve dok ne pomuti svima
razum i telo, taj opsenik dragi.
Zbogom lepoti, jer daljinu stvara,
nedostižnu notu kojoj zvuka nema,
blagoslov il’ usud onog što izgara
maskirana okom, pod pogledom drema.
Lepota će takva uvek i biti,
k’o pauk u mrežu lovi nas lako;
lepljivo svija oko žrtve niti
te ,ona, pod njom, izdiše polako.
Zbogom lepoto! Ne želim te više.
Nikad da mi blizu tvoje lice priđe.
Sećanje na tebe samo nek’ se piše,
nek’ sečivo tvoje mene zaobiđe.
Lepoti dižem i ovu čašu žudi,
te opojne žuči što nasu je meni,
i velim joj: „Zbogom!“, a ti- jači budi,
ona uvek tu je, samo se okreni.
(C) Aleksandra Mladenović ”
STIH DANA 04. 06. 2010.
ЛАМЕНТО ЛЕПОТИ КОЈА ТРАЈЕ -Љубомир Вујовић
Затворићу небо у стихове своје Вињетама слова скрићу плаво море
И облаке наде да из речи сину Под графитним трагом сачуваћу боје
Сазвежђа сетна распламсаћу до зоре Да се тамном ноћи снови не расплину
Затворићу небо у стихове своје И облаке наде да из речи сину
Затворићу срце у стихове своје Као стене магму испод земне коре
Да ми плами ватре никад не умину Из дубина жара где се искре роје
Узбурканом лавом сећања док горе Молићу вулкане да ме теби вину
Затворићу срце у стихове своје Да ми плами ватре никад не умину
Ово је ламенто лепоти која траје Док бревијар смрти сенчи сунца зраке
И дах жудни, крилом птице да полетим Опија ме песма, утеху ми даје
Да за навек нежно грлим снове лаке Да те страсно љубим, тугу кад осетим
Затворићу небо у стихове своје Желим гладну љубав вечношћу да толим
Записима срца да слова не жуте Из графитног трага разлиће се боје
У сазвежђа сетна кроз која ћу да волим И кад ми осећања пепелом заћуте
© Љубомир Вујовић
STIH DANA-03. 06. 2010.
Кад би се наши погледи срели-Milisav Đurić
Дали ћу када ја срести тебе
а да ми у срцу свеједно буде,
хоћу ли моћи када те видим
мирно гледати к`о друге људе.
Зашто се наши немири срца
често сусрећу на истој стази,
због чега срце јако закуца
онога часа када те спази.
У очима искре пожуде још горе
као онда, док у љубав смо се клели
сјећања враћам у рујне зоре
кад су се наши погледи срели.
Дв`е реке среће у истом трену
потеку смјело негдје без краја,
док она моју, ја љубав њену
осјетим јако како нас спаја.
Како су чудни живота пути
што воде често кроз беспуће,
и жар љубави док памет мути
угасити је немогуће.
Пустимо срце да љубав чува
на путу среће без свога краја,
док вјетар пријети да је одува
јаче нас нешто веже и спаја…
Милисав Ђурић
