Аутор: BrankaZ

PUT KIJEVA

Kiša je padala te večeri, kao da je i nebo rešila da spreći moj odlazak u Ukrainu. Odluku da krenem na taj put, donela sam na prečac. Nisam planirala tog leta da putujem, ali eto ipak se reših da odem.

Moja prijateljica se spremala da putuje sa svojom ćerkom i sinom, pa sam otišla kod njih da se pozdravim i da im poželim sretan put. Njena ćerka Maja reće: „Bilo da lepo da i ti pođeš sa nam.“

„Pa nemam pasoš a nisam ni planirala da idem na put, pogotovo ne tako dalek kao što je vaš.“

„ Ako je samo pasoš u pitanju -reče njena majka a moja drugarica Tereza- to ćemo lako da rešimo. Otičićemo ujutru u sup napraviće ti pasoš. A za put, ako imaš nešto malo deviza da poneseš za đeparac. Mi idemo kod Ljudmile tako da nam ne treba novac za smeštaj.“

 Skrenula sam pažnju da nemam voznu kartu, one su u glas kazale:

„Ma nema veze, u Ukrajni inaće invalidi ne plaćaju prevoz.“

I tako sam se sldeće voćeri u 23³⁰h našla na željeznićkoj stanici Beograd. Na peronu ispred vagona za Kijev po kiši, jer kondukter nije hteo da otvori vrata vagona, ćekao je da bude pet minuta pred polazak voza. Nisu ga interesovala dva invalida u kolicima koja su bespomoćno kisnuli. Nakon žvižduka otpravnika vozova otključao je vrata i pustio nas da uđemo. Tereza je imala samo dve putne karte, za sebe i ćerku, njen sin Ivan i ja bili smo bez karate, Ali je imala četiri rezervacije za spavača kola, one su važile za kupe na kraju vagona. To je značilo da njenog sina i mene treba nositi kroz uzan hodnik otprilike desetak metara ako ne i više.

Zamolila je konduktera da nam zameni rezervacije za neki bliži kupe, ali on nije hteo ni da čuje.

„Zar nije dosta što nemate karte, uostalom nisam čuo za taj zakon po kome invalidi u Ukraini ne plačaju prevoz. Treba da budete sretni što sam vas uopšte i pustio da uđete.“

Kada je voz krenuo došao je u naš kupe da proveri karte, nije verovao da ih svarno nemamo, pritom je po malo nesiguran u svoje poznavanje zakona rekao:

„Kada stignemo u Lavov obavezno kupite dve karte.“

Pristali smo na taj kompromis, pod uslovom da to budu dećije, one su upola jeftinije. Pristao je, i tako je otpoćelo moje veliko putovanje.

Negde posle ponoći stigli smo na mađarsku granicu. Kada su carininarnici došli u naš kupe površno su pregledali pasoše Tereze i njene dece, a moj su uzeli, i dobro ga pregledali onako novog, pa ni to im nije bilo dosta, već su uzeli neku veliku svesku tvrdih korica i poćeli da traže moje ime i prezime među sumljivim licima.Naime u to vreme hrvatske vojne formacije ZENGE bile su veoma poznate, a moj pesoš je bio izdat prethodnog dana. 

03. 08. negde oko 15h naš voz se zaustavio u Lavovu. Tu obično stoji nekoliko sati zbog promene točkova, u Sovjetskom Savezu željeznićke šine su šire nego što su u Evropi ili kod nas. I tako dok su željeznićari radili taj posao, Tereza je otišla da kupi karte za mene i njenog sina.

Nas troje smo ostali u našem kupeu, pokušavajići da se malo osvežimo, prozori u vagonima S.S. ne mogu da se otvore, bilo je veoma vruće i zagušljivo. Iznenada na vratima kupea pojavila su se dva čoveka u radnim odelima noseći u ruci alat. Pogledali smo se zbunjeno a oni su se okrenuli i otišli. Posle nekoliko minuta vratili  su se u pratnji konduktera. Objasnio nam je da treba da iziđemo kako bi oni, radnici odvili šrafove koji drže točkove, a oni se nalaze ispod sedišta na kome smo sedeli Ivan i ja.

Ta situacija bila je veoma zanimljiva.

„Ne možemo sami da iziđemo.“

Rekla sam, kondukter je to znao, imao je priliku da vidi kako se moj brat namučio, kada me je unosio u kupe, provlaćeći se kroz uzani hodnik. Sad nije imao kud, morao je da me iznese iz kupea jer je pretio zastoj voza a to nikako nije smelo da se dogodi. Maja je podigla Ivana i prenela ga u susedni kupe. Mene je preneo kondukter, po završetku posla radnici su se izvinuli što su nam smetali, a konduktera su pitali zašto nije kada smo ulazili u vagon odmah zameni rezervacije kako do ovog nemilog događaja ne bi došlo. On je samo pognuo glavu. Kasnije kada se Tereza vratila sa kartama, zatekla nas je kako se smejemo, rekli smo da smo eto malo šetali do susednog kupea, sve joj je bilo jasno. Kada je voz napokon krenuo put Kijeva došao je naš kondukter, da proveri karte i obećao da će u Kijevu otvoriti zadnja vrata koja su bliže, pa će biti lakše da mene i Ivana iznesu iz voza.A ono da invalidi u S.S. ne plačaju prevoz željeznicom nije siguran, pa nismo ni mi. Ali vredelo je pokušati. Naime glasine o pravima nisu isto što i stvarno poznavanje zakona.

-Kraj-

Branka Zeng