LUKA BUDUĆNOSTI – Aleksandra Mladenović

LUKA BUDUĆNOSTI

Na usamljenoj trošnoj stanici,

kao pod kišobranom prošlosti,

jedna je žena zastala.

Drhtavom rukom se grčevito pridržavala

za izbledelu sliku svog detinjstva,

kao da bi je neka nevidljiva sila

htela oteti od nje

(tako ju je držala na kiši tog dana).

Drugom je svoje pogureno telo

oslonila na rđavi stub sadašnjosti,

i,kao u vakuumu,

lebdela je nad tlom njena pojava

ogrnuta trošnom odećom

(tako su se dodirivale sadašnjost

i ona tog dana).

Nespretno je preturala po levom džepu

tražeći izgužvanu novčanicu,

kojom bi kupila kartu

do luke budućnosti;

tražila je papir uzbuđeno

kao da joj život izdiše

(tako ga je tražila tog dana).

Jedna je žena,nemarno oslonjena,

sa osmehom u ruci i snagom na usnama,

toga dana zatražila kartu na stanici.

“Izvinite,više nema polazaka

do tog odredišta.

Već duže vremena niko tamo

ne putuje.”

-začula je glas uglađenosti.

Htela je vrištati,ta žena

(tako su je pekle reči tog dana).

“Možda bih mogla u bilo koju,

u bilo čiju budućnost”,pomislila je,

“sve je bolje no stajati nad ovim procepom

i čekati da uzaludna kiša sve proguta”.

Misli su je ranjavale,

svaka sve dublje i

slika je sva bila od krvi njene

(tako su se stapale kiša i krv, tog dana).

Niko se nije okrenuo prema toj ženi;

svi su nemo žurili u svoja udobna sedišta

i gledali širokim pogledima u daljinu.

I njoj se na tren sve učinilo mogućim,

tog kišnog dana.

Zarđali stub je stajao tu,

prihvativši njeno telo kao deo sebe

i, sada,tu,

zajedno su stapali svoje boje,

boje vremena do poslednje kapi,

istočene u čežnji za onim što je bilo

i onim što će biti.

Na usamljenoj trošnoj stanici,

kao pod kišobranom prošlosti,

jedna je žena ostala.

(C) Aleksandra Mladenović