PoezijaSRB – Pesme meseca za 2015. godinu

Дакле, ПЕСМЕ ГОДИНЕ су:

• МОЈА БРАЋА – Борисава Боре Благојевића, песника из Ћуприје – по одлуци жирија;
• ПОЕТО – Марине Адамовић – песникиње из Ниша – По одлуци посетиоца сајта БЛОГ ПоезијаСРБ!

МОЈА БРАЋА Све што може да се прода Продала су моја браћа Ми ни свесни нисмо били Ко купује и ко плаћа Продали су окућницу Шљивар изнад родне куће И бачвану крај врбака Плава јутра у свануће Продали су без тапија Све ђутуре и од ока Све ливаде до јаруге Бистру воду из потока Њиву што нас хлебом храни У закуп су јуче дали Сад причају правдају се Где је међа нису знали А међа је све док може Поглед птице да се вине Продали су део неба Белог орла у висине И ћувике што међају Од силника што нас бране Лојзе што нас вином поји Манастире разидане И утробу земље ове Где се нови камен рађа Старо гробље поред пута Продала су моја браћа И све наше крвотоке Што долазе из далека Продали су све изворе Све кладенце белих река Православље славу веру Колач што се даје сину Продала су моја браћа Тиху модру месечину Продадоше браћа браћу Расејаше кости њине Ко да овде никад није Било правде и истине Продадоше цреп са куће Кисну греде откривене Труне душа у огњишту Продали су део мене © Борисав Бора Благојевић

POETO Ušla sam u sebe i krenula sa razgledanjem Znam da sam slabo osvetljena – prekidača nije bilo Ipak – priznajem sebi me je privukao opojni pištac pažnje Nikada nisam čula tako ljupke zvuke u gustom šipražju tresetnih algi Pažljivo sam pratila gde otiče moja kiša krivudala je i spuštala se nekuda vani Malo sam se zgrčila da dotaknem ušće Ali Jaoooj Tamo vode više nije bilo Samo skerletna humka u kojoj je sedela Cvetajeva pružala mi je ruke nemi vrisak i “Niz rub – pa ravno U crnu zemlju, da poji trstik. Nepovratno, nezaustavno, Nepopravljivo šiklja stih„ kamin(n)gs © – Marina Adamović

Изабрали смо песму године Удружења песника Србије – ПоезијеСРБ за 2015. годину у обе категорије. Песму године бирали су:

• Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Љубодраг Обрадовић, Лепа Симић и Светлана Ђурђевић и
• Посетиоци сајта Блог ПоезијаСРБ.

Дана 02.04.2017. године завршено је гласање за песму године на сајту Блог
ПоезијаСРБ. Резултате гласања можете погледати у следећеој табели:

PESMA 2015. GODINE

• Nena Miljanović – Fatamorgana (4%, 13 Votes)
• Miro Beribaka – Od istine do… (3%, 10 Votes)
• Borisav Bora Blagojević – Moja Braća (3%, 11 Votes)
• Miloš Ristić – Raspadnik (4%, 16 Votes)
• Marina Adamović – Poeto (38%, 137 Votes)
• Dragojlo Jović – Pesma prijatelju (32%, 116 Votes)
• Milovan Petrović – Jedan čovek u daljinu ode (5%, 19 Votes)
• Dragan Pavlović – Istina (3%, 10 Votes)
• Goran Minić – Nesan (2%, 6 Votes)
• Nenad Djekić – Vitezovi 21. veka (2%, 7 Votes)
• Miroslav Mića Živanović – Dok prolaziš gradom (2%, 9 Votes)
• Mirjana Šarac – Krug (2%, 7 Votes)

Pesme meseca za 2015. godinu

Od istine do … – Miro Beribaka.

Skrivam se, bježim,

otimam se da ne povjerujem

u surovu istinu,

istinu od koje drhte mi grudi,

očaj me podilazi,

a naša lica mi postaju iskrivljen odraz

nas samih nepoznatih, stranih,

okrećem glavu od nje,

zaobilazim je,

sklapam oči kada je osjetim u blizini,

ćutim… I molim se

da tople riječi, zaklinjanja,

nestrpljivost dok ne podigneš slušalicu

da ti kažem, da mi kažeš…

snažni zagrljaji, vrele usne,

sve ove godine

nisu bili hir.

Ta surova istina, tek obična laž,

nadvija mi se nad mislima

i bdije u pogledu mome

kao izgubljeni smisao vode

koja ne zna hoće li se uliti u neko jezero,

neko more

ili će se razliti oranicom

i saprati znoj težaka koji se nadao žetvi,

istina koju vidim u svakom svanuću,

u svakom smiraju dana,

koja za moj sto sjeda kada i ja

i ište mi pola od svakog zalogaja,

kvari mi pjesme koje sam volio,

tužnima ih pravi,

opija me, truje, pa otrovan poželim

da zauvijek pobjegnem

od svega čega je nestalo,

od nadanja, od smijeha,

od sjećanja…

da pobjegnem od sebe,

negdje, gdje neće boljeti!

© – Miro Beribaka

РАСПАДНИК – Милош Ристић

Рекао сам сто пута себи да мрзим да пишем стихове

Марширајући егом по папиру

Уживајући у немирноме миру

Избацујући отиске ерективно

Губећи године ефективно

Док горе десни желудац дрма

Понекад мислим да је ово што живимо обична крма

Која се деље мало по мало

Јело по јело пило по пило

Ристић Милош је књижевник који пише о ономе што мора

да буде и о ономе што није било

© Милош Ристић

КРУГ – Мирјана Шарац

Знам да рећи ћеш;
Чекам, ево већ читав један Живот
корак твојих скитница на мом друму
Твој сат иде споро…
И свих седам велова ево скинућу
да ту Тајну Чекања поделим са Тобом!

Знам да рећи ћеш ми;
Оседех и боре су мапу изгубљеног дрхтаја на мом лицу уклесале
Чекајући да те Дочекам!
А, знакови су били ретки
Kао љубав у баченој бомби ван граница времена
а ипак Чекам и Дочекаћу те!

Макар још један рат ишао
предамном
Макар још један гроб мој остао отворен
Макар срушили све бране и ограде
и људи се у звери обрели,
Чекам те!!!

Знам да рећи ћеш ми;
Ево сад плетем сам у беспућу овог олињалог и гладног града
све што је остало
све што је претекло и могло се наћи у мени
а да сличи Чекању с почетка
И предем нервне завршетке да Дочекам а да није Сан,
И останем колко толко присебан и нормалан
када те Дочекам да те Препознам!

Утеху су доносили и
односили тамјани сећања,
Барут и крици ветрова
расплитали су Маске оних које су Глумиле да њих Чекам
лажирајући светлост своје ноћи жалећи што Њих не чекам
јер падоше и предаше се порнографији ове јаве
Док ја и даље познајући корак твој
Чекам те јер знам да ћеш доћи!

Знам да рећи ћеш ми;
Олујни вапаји затурених клонова у гету не знају за ту Магију Чекања
Они само симулирају Живот који Ја преживех Чекајући Твоју Kомету
Бранећи се од псеудодуха и пимитивизма садашњег света!

Знам да рећи ћеш ми и то;
Kолико је птица злослутница претило да прождере тог Војника Свести
Kад пре огледало ступим да не пљунем
На мемљиви пут руку да не пружим…
И зло у очи да погледам
Па ко псето реп да повијем и у мишију рупу себе скријем
Да останем колко толко нормалан и присебан
Kада Дочекам да те Препознам
И ту патолошку потребу Чекања Тебе
нахраним новим немиром што извире…
И дане бројим
Ноћи кујем
У лагумима тишину тајим
Ћутањем невину стрепњу у недрима гајим
Равницом кад пођеш
Да видим топле стопе твоје
У беоњачама загрљај да спремим
И Дочекам Тебе Чекајући!

Знам да рећи ћеш ми и то;
Kолико је јутара однело гранате садашње свести
Kолико се зора распукло пред очима овим у неповрат
Да Заврши и овај Kруг мог Чекања Тебе!!!

© – Мирјана Шарац

ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ – Мирослав Мића Живановић

Као и сви други, дивим ти се крадом,
заборављам поглед негде на твом телу ,
можда и не слутиш док пролазиш градом,
дечацима ледиш крв тек узаврелу.

Све некако стане, заћути у трену,
а погледи неми у стопу те прате,
прошапће неко види ону жену,
кад одмакнеш лаже да од некуд зна те.

Ако се окренеш ил застанеш мало,
свако главу доле ко да нешто тражи,
од погледа твога занеме јунаци,
настане тишина ко на мртвој стражи.

И тако данима увек иста слика,
а ја бих да могу да измислим нешто,
да измамим осмех са воштаног лика,
што као у сефу крије душу вешто.

Ма признајем јеси ко богиња збиља,
али и у теби женско срце бије,
пала је и Троја, Рим, Спарта, Бастиља,
нетакнуто ништа још остало није.

Но Амор и ја смо већ дуго у свађи,
најбоље сам стреле потрошио давно,
нека на те куле јуришају млађи,
и без тог трофеја осећам се славно.

Е, ово већ личи на познату причу,
о киселом грожђу и лукавом лисцу,
за мене је касно, одустајем часно,
а твоја лепота нек опрости писцу.

© Мирослав Мића Живановић

POETO -Marina Adamović

Ušla sam u sebe i
krenula sa razgledanjem
Znam da sam slabo osvetljena
– prekidača nije bilo
Ipak
– priznajem
sebi me je privukao
opojni pištac pažnje
Nikada nisam čula
tako ljupke zvuke
u gustom šipražju
tresetnih algi
Pažljivo sam pratila
gde otiče moja kiša
krivudala je
i spuštala se
nekuda vani
Malo sam se zgrčila
da dotaknem ušće
Ali
Jaoooj
Tamo vode više nije bilo
Samo skerletna humka
u kojoj je sedela
Cvetajeva
pružala mi je
ruke
nemi vrisak i
“ Niz rub – pa ravno
U crnu zemlju, da poji trstik.
Nepovratno, nezaustavno,
Nepopravljivo šiklja stih „

©
-Marina Adamović

NESAN – Goran Minić

Noću se sve smiri
Tvoje oko spava
List diše
I sat uporno kuca

Noću se sve smiri
Da zvezde slete u tvoje kose
Da usnula poletiš meni

Noću se sve smiri
I tvoje oko spava
I list diše
I sat uporno kuca
Samo ja nesanom
Očekujem tebe.

© Goran Minić

ISTINA – Dragan Pavlović

Kada prođu jeseni i zime

jednog celog stoleća,

ništa se zaboraviti neće,

pogromi, pošasti i ratne oluje

kidali su grane i mlado cveće,

zalud će snegovi i vetrovi

tragove da zameću,

da se ne sazna ko je i zašto,

da Kaini okaju Avelje,

o prerano pokidanom cveću.

U zemlji je ostalo seme,

ništa se ne može sakriti,

i kada nas ne bude više,

sećanje se govori,

ono se piše,

ostaće sačuvani tragovi,

zapisi na listovima papira,

istina se sa ničim ne briše.

Kada dođe trenutak,

možda stoprvog prolelaća,

proklijaće sakriveno seme,

izrašće visoka zova,

sačekaće svog pastira ,

− U cara Trajana kozje uši,

u cara Trajana kozje uši! −

I ništa se zaboraviti ne sme,

ne može, ne treba i neće,

ni kada prođu jesni i zime

i stojedno proleće

© Dragan Pavlović

VITEZOVI 21. VEKA – Nenad Djekić

Ta drevna kula Stefanova,
što Manasiju svetu od dušmana skriva,
u miru provodi staračke dane,
a noću slavnu prošlost, svoju sniva.

 Na sebi vidi Stefana svoga,
sina srpskog nebeskog cara,
a oko njega vitezove,
pune snage, vere i žara.

Na usnulu kulu sunce pade,
rađa se letnji avgustovski dan
I vidi čuda, oklopi sjaje,
jutro u javu pretvori san.

 U jednom danu vreme se vrati,
kule blistaju, kao sagrađene tek,
čuje se galop oklopnih konja,
ponovo ožive srednji vek.

 Sveta polja, baš kao nekad,
ponovo prekriše čadori beli,
čuje se pesma trubadura
dok vino piju vitezovi smeli.

 Tu su i dame crvene kose,
čine ih nežnim haljine bele.
To je samo optička varka,
njihovo  oružje su, smrtonosne strele.

Čuje se pesma na sve strane,
po maču svi su rođena braća,
ali dok veče lagano pada
I želja za borbom, poče da se vraća.

Baš kao nekad, u srednjem veku
počeše slavne viteške igre,
oklopi teški stežu im grudi
a vitezovi, okretni kao čigre.

Borba poče, čuje se zveket
oružja teškog što oklop mrvi,
samo što sada, u ovom dobu
to behu igre bez suza i krvi.

Sa neba Stefan sve to gleda,
ognjeni vitez reda Zmaja,
sad na počinak mirno može
jer dok je vitezova ni Srbiji nema kraja.

© Nenad Djekić

Аутор: Ljubodrag

Napomena - Ovaj članak je objavio Ljubodrag Obradović. Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . BIOGRAFIJA  - pročitajte dataljnu biografiju. --- Pročitajte sve članke iz kategorije Ljubodraga Obradovića --- Види све чланке од Ljubodrag