Седим на Калишу,
стара клупа,
моје место.
Посматрам Београд.
Леп је
у ово доба године.
Лето је.
Годинама гледам
како расте,
сазрева,
мења себе,
а са собом
и своје становнике.
Терасе града процветале,
дворишта приградских насеља
пуна воћа и цвећа.
Ада Циганлија пуна,
београдско море
вришти од среће.
Сваке године
све је исто.
Деца се смеју,
млади уживају у купању,
старији у хладу
чекају време за повратак.
Сви се враћају,
само време
тихо тече.
Тако је и мој Београд,
онај кога сам знао
и много волео,
одлетео
у далеку прошлост.
(Прочитано: 24 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.292.477 пута)