RAT U MENI – Branka Korać

Jednom mora doći noć
koja će mi kao hirurg, čisto
otvoriti rebra i izvaditi crnu fleku,
mesto gde je zver svetlost odgrizla
ožiljak – provaliju, ožiljak – jauk.

I lekari više neće govoriti:
-Gospodjo, medicinski neobjašnjivo.
Mi još nikada nismo videli
na rengenskom snimku,
takvu fleku. Žao nam je,
nauka vam ne može pomoći…

Tako želim da dodje noć
što će mi otvoriti rebra
i tama će zvati tamu iz mene
– sestro, podji sa mnom,
nije ti tu mesto.

I zamislite
taj mrak, taj ambis
napušta me, odlazi u crno
kap po kap, sen po sen
čak se i oprašta, kulturno
zahvaljujući se na gostoprimstvu:

-Bila si stvarno divan domacin!-

I zamislite…
Da svane dan,
u kome zapevam:
Djurdjevdan,
bez suza…
Da svane dan,
u kome zapevam:
Snijeg pade na behar, na voće
bez grcaja…

Zamislite,
probudim se,
ni nova, ni bolja,
nego predratna…

Zamislite…
jer ja, ne mogu.

(C) Branka Korać