
СВЕТЛОСТ
Промичу,
деца, жене и људи!
Исто их сунце пржи
и зноји довека…
Изглед вара,
беже, од својих мисли…
Губе разум, савест, живот…
То се увек зна!
Будућност чека, човека.
Нестају птице, певајући.
Мрави исконски
клизе дамарима.
Далеко је слобода…
Вир у матици,
камен неисклесан,
у машти.
Далеко је светлост.
Изглед вара,
разум бледи,
коса седи,
а срце се једи.
Промичу,
искре у пепео,
занос у дим.
Реке све односе.
Вирови дубоки,
све потопе.
Промичу,
деца, жене, људи…
У светлост…
© Љубодраг Обрадовић
(Прочитано: 43 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.398 пута)