БРАНКОВ СОНЕТ Александар Недовић

Уморну душу развукло време,
као трун масла по кришки хлеба;
преци ме зову са вечног неба,
дочек је спреман, нема дилеме.

Зову ме себи у затон дуге,
да нађем спокој, жељну тишину;
попуним ову болну празнину,
тамо где нема злобе ни туге.

Гледам у живот, смрти се клањам,
наду ми чува мит о доброти;
док буде света ја ћу да сањам,

песму о љубави и лепоти.
Пловидба креће, веслају сенке,
облаци бели сад су ми реке.

Посвећено драгом професору Бранку Мијатовићу