ПРАЗНИНА
Напољу је некако необично тихо и мирно.
Још је једно јануарско зимско предвечерје.
Мраз и снегови су оковали равницу,
Широко плодно поље и све знане стазе.
Ни сам не знам колико смо пута њима,
Заљубљени и страшћу опијени, ходили.
И најмање зрно песка памти сваки наш корак,
Приче у недоглед и бројне ноћи без сна.
Сваки део улице чува твоје опојне мирисе.
На хладној постељи, осећам их и сад,
Док добре анђеле за твоју срећу молим!
Месец и звезде, као некад, истим жаром пламте.
У свом вечном небеском сјају се не штеде,
Ал’ у мучној борби са собом,
Све мање их примећујем.
Руке и дланови су ми одвећ груби и хладни.
Нема никог да их вечерас милује и згреје,
У ових неколико квадрата мрака и празнине.
Не прихватам стварност, нови и сурови свет,
Kоји ми са суморним јутрима доноси све,
Само не оно што срце највише жели,
Јер када је најлепше било,
Престало је,
Јер када смо највише веровали,
Нестала си,
Заувек!