Вечном дечаку
Узалуд време расипа боре,
Црта по лицу скицу смакнућа.
Сламени шешир и штап од леске,
Уморна душа пеца сванућа.
Док звезде бразде небеска поља
И дах тишине груди пресеца,
Вечити дечак посматра реку
И слуша славуја с Месеца.
Кажу му горе нема живота,
Песма је визија, привиђење.
А сетно срце дрхти на мразу,
И чека зору, ново рођење.
Злокобни људи мрзе и жуде,
Новац и интерес, борба и бој.
А он крај чарде испраћа лађе,
Упија спокој и славујев пој.
Погрешне године за сањаре,
Дволични срушише и овај век.
Дечију радост гуше олује,
Доследност остаје једини лек.
Под веслом шајке спавају бајке,
Од силних трска крије кепеца.
И ове ноћи веран самоћи,
Кисне и слуша песму Месеца.
Недовић Александар
(Прочитано: 44 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.300 пута)