Нестајање

Ја сам све своје године узалуд за љубав бачене
Опевао у својим песмама.
И нема више суза.
И нема више бола.
И нема више неостварених жеља.
Храбри ратник са фронта прободе
Моју утробу бајонетом,
Солунац, изгладнели, промрзли,
Из очаја.
Више нема чари,
Нема више узбурканог мора у време буре и олује.
И нема немира док се чује прасак страшног грома.
Све постаје за трен – тама.
У трену престаше некадашњи дани (утонуше у сан).
У трену засу ме језиви страх.
И све наједном поста гробна тишина.