Ne vikaj dode srce ne rani,
snaga mi gnjili k’o zrela kruška;
tiho zapevaj, mene me mani,
duša izmica , glava se ljuška.
Žalno mi srce bolno boluje,
vreme se arči, neče da stane;
k’o crna čuma snagu mi truje,
dušu mi more tri ljute rane.
Muči me mlogo prva mi rana,
trčanje niz Krs do rodno selo;
kude beše Bubina mejana,
kude mi je mladost ljubav srelo.
Druga me rana bolno sakati,
brzo zgrnu vindijaknu crnu;
kufer praz’n po ruće odlati,
doma se nikad više ne vrnu.
Džaba rećijom greove mijem,
treću mi ranu ni Bog ne prosti;
zbog nju ja žalan dode umirem,
sam po tuđinu ostavljam kosti.
(Прочитано: 66 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.277.147 пута)
