Sinoćke mi sanak dolete na grudi,
pa me kano dete pomiluva nežno;
slavuj tiho peva zoru da zarudi,
da pesmom ugreje novo jutro snežno.
Pa mi još u tami bolnu dušu mami,
kao cvetak pčelu mladu i veselu;
da mi srce ludo bez drage ne čami,
da uberem krušku lepu i dozrelu.
Što me laže sanak, što mi zapoveda,
da bolan otidem ja u njene dvore;
kada bolest pusta u meni se ne da,
da u zimske zore stanem pod prozore.
Zašto mori zašto sanak mi se smeje,
kada bolan ležim tri godine dana;
neko drugo sunce dragu sada greje,
drugome je ona davno darivanja.
autor
Jovica N. Đorđević
(Прочитано: 131 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.292.452 пута)
