Nesrećo,
baš ti
što me ne znaš
A u sve bi
da se umešaš,
svemu da sudiš.
Reče mi
hlada
odbojna
tudja
otudjena
daleka
razdeljena
nesrećna
ružna i
tužna.
A nasmejana,
preozbiljna.
A kao dete razigrana
i vredna
i lenja.
Podcenjena
i precenjena
i žestoko
od sebe odeljena.
Rece mi
Da..da
možda sam
sve to ja.
Sve sam
pristajem
i priznajem.
Ali problem tvoj
nisam ja
nikad bila
i nikad neću.
Ti krojiš
svoju sreću.
Ti što sa sobom
ne možeš,
ti što sa sobom
ne umes,
ti što ništa
ne razumeš.
Ti što se jetko
na mene brecaš.
Uzalud ti trud
i muka
i pogana usta.
Snovi od svile
ne postaju sreća,
tako se od duše
pravi pustinja,
od svetla mrak.
To ume svak.
Ajd’ jednom,
bar samo jednom,
čovek budi,
okreni se
osvrni,
svet se oko tebe
ne okreće.
Sve su to ljudi,
mali u svoj
svojoj veličini,
a opet
od tebe veći.
Obican je ovo dan,
i obicne su ovo reči
koje ti je neko jednom
morao reći.
Zato sa zvezda sidji
i bar jednim se
razgolićenosti svoje
pred svetom postidi.
I shvati nesrećnice,
sve, ali baš sve
nadaleko i
običan slepac vidi.
Pa se čak i on
umesto tebe postidi.
