GODINA ŽUTOG MASLAČKA – Dragana Nikodijević Živković

Poezija nadolazeće plime. Bez mogućnosti da joj se odupremo, u čitanju
obuzima celo biće, i prepuštamo joj se da nas vodi kroz nemire, vrtloge
strasti, straha. Toliko nas pušta u sebe, da na trenutak vreme nije
merilo, i pokreće unutar duše duboko sakrivene povetarce, oživljava
poput izvorske, hladne vode, poput planinske kucavice, koja se iz
najsakrivenijih žila daje. Pristaje da izvire i ponire pred očima. Kako
sama kaže „PROVLAČI SE IZMEĐU KAJANJA I NEDOSTAJANJA“
Njene stihove je najbolje odćutati, kao najželjeniji dodir, koji želimo
da zauvek upamtimo, kao pogled u samu čežnju, bez igri obmane.
Nesebična u davanju, detinje iskrena u voljenju, poput razbuktale vatre
u grudima, kada shvata da je najuzvišeniji dar koji nam je Bog
poklonio, da volimo. Ona je strepnja nad snom, oslobođena osude, divlja
u svojoj silini, i opet blaga poput dodira na koži dok se izjutra
budimo. Njene oči kao da znaju da umilostive tišinu. Ne odriče se bola
koju nosi ljubav sa sobom, kada u zanosu ostanemo nasukani na hridi u
uvalama srca, polomljeni, u bolu razbijeni. Bude slana poput morske
vode, koja i bol sagoreva, ne libi se da bol i vrisak rasprostre pred
nama, i da nas time iznova leči.
Čitanjem, ne možete se odupreti žudnji za samim životom, žudnji za
srećom, koja poput feniksa vaskrsava, poput tek izniklog cveta usred
pustinje, prkosi pustoši koja se ume nastaniti u duši, tmini u nama.
Nagoni da se zagledamo u sebe, traži da se zagledamo u svoje srce.
Ova poezija se čita širom otvorenih očiju, vešto vraća i boje i mirise
u naša čula, kao što upijamo u sebe osmeh, pokret, reč, zagrljeje i
dodire, miris tela , boju glasa i očiju nekog dragog, bliskog našoj
duši. Momenat kada vam neko postane sam dah, zanos koji sva tmurna
jutra preokrene u svetlost. Draž njenog pisanja je požuda slikara.
Pušta da pesma bude satkana od pogleda, od tišine koja miluje, ušuškava
i greje. Da se ljubav ne dešava samo u nama, već sveprisutna u svemiru,
koju otkrivamo samo kada smo otvoreni da je damo, tek tada osećamo tu
nevidljivu nit, kosmičku povezanost i predodređenost da kada naučimo da
volimo, tada se poput čuda u našem životu dešava magija. Trenutak kada
smo prožeti ljubavlju, predati, odbijamo zaljubljenost kao vodilju.
Priznaje pravu ljubav, onu čistu, iskonsku, koja zna za našu potrebu za
slobodom, za udahom, za stvaranjem, za toplinom. Podseća nas da ljudi
koji znaju da vole, nekako volšebno znaju da nam unapred pročitaju
misli i želje, a da zaboravljamo koliko lepote krije jutro prebojeno
ljubavlju i potrebom da neko kraj vas bude srećan.

„LUTAM DRUMOVIMA,
ŽELJNIM OKOM KUPUJUĆI SMEH,
BEZ PARA, PITANJA I OGRANIČENJA,
ZAOBILAZEĆI GREH.“

Krdo nemirnih stihova čeka da bude ukroćeno plesom melodija unutar
svake pore. Poput vatre sagorevamo da nesputani otkrijemo ko smo
zapravo mi, koliko nas ima u drugome, i koliko tog nekog ima u nama.
Igra se svojim pisanjem, svojim odlukama, strepnjom. Baca novčić „
PISMO ILI GLAVA“ i priziva sudbinu. Kako sama kaže „DODIRI NEDODIRA“
pale misli i odbacuju ego koji pravi zamke i sputava.
Samo ogoljeni „BEZ KAPUTA NA DUŠI“ , ostavljeni, oslobođeni od krivica,
postajemo istina koja se pronalazi u drugome. Jer, istina nas čini
ranjivima, nesavršenima i spremnima da živimo, bez tamničenja strahom.
Svest da smo u isto vreme i sve i ništa, vraća na saznanje da postojimo
sada. Gotovo bolno se obraća svakome ko čita, da je svrha života „
VOLIM- DAKLE, POSTOJIM.“ U suprotnom je život bez samog života. Svom
silinom, isprepletani stihovi stišavaju demone, svojom čistotom ih
sagorevaju, i stavljaju pred svršen čin da svako ko voli, iz časa u
čas, postaje najbolja verzija sebe. Vezuje nas i obmotava, briše
prostore, granice, godine.

„RAZAPETA I POSRNULA, A OPET JAKA.
BORI SE SA SOBOM, SA MNOM,
BUDI I LOMI, RAĐA ŽIVE IZ MRTVIH,
OPRAŠTA OSUĐENIMA, DAJE ŠANSU PROGNANIMA.“

Tako tiho zna da ozebe rečiju, da pomodre sećanja i pomute razum,
gotovo do granica ludila. A onda, nenadanom rečiju razgrne mraz jedan
pogled, jedan dodir, jedan osmeh, da telom prostruji život, nezadrživo, kao da puca
led, i probiju slapovi branu osuda.Shvata da je živa, da je svaki stih
udar srca koje se budi. Prkosne i inatne pesme postaju bestidnice,
željne da utole svoju glad i žeđ.

„SVE MOJE SMRTI SI OŽIVEO,
NESTALE NADE PONOVO IZRODIO…“
„ ZAGRLI TRENUTKE
IZ KOJIH NE ŽELIM DA BEŽIM“

Među stranicama se bore eros i tanatos, ne ostavljajući prostora
kajanju. Iznova rađa samu sebe, paleći stege sudarom galaksija, izaziva
sudbinu poput vučice, i pušta da je ljubav menja.

„OŽIVELA, PONOVO ROĐENA,
BEZ POVEZA NA OČIMA, SA KRILIMA ANĐELA,
U GODINI ŽUTOG MASLAČKA…“

Književnica, DANIJELA NINA STANKOVIĆ,
Beograd, 2020.

GODINA ŽUTOG MASLAČKA

Dragana Nikodijević Živković nam svojom uvodnom pesmom „PLIMA“ otvara
pesnička vrata jedne izuzetno lirske zbirkekoja odiše naglašenim
osećanjima lirskog subjekta. Za nju nema razloga za strah i ona nam
nesebično daruje svoju dušu u jednoj igri bez granica koja se zove
život. Upotrebom različitih glagolskih oblika iz pesme u pesmu vodi nas
kroz sva vremena stvarnosti koja su obojena intenzivnim treptajima
duše.
Pesma „CIGANSKA SREĆA“, upotrebom aorista i perfekta, dočarava nam
sreću sa žarom vatre, bez ograničenja. Moćna žena, koja se iz stiha u
stih, susreće sa najvećim strahovima, prihvatajući ih kao izazove sa
verom da je ljubav ta koja pobeđuje. Česta upotreba nebeskih pojavan i
prirode daje kosmičku dimenziju opisima, koje svesno zna da prekida,
kako bi čitaocima dala prostora za izgradnju sopstvenih impresija. Od
stilskih figura dominiraju epiteti, poređenja i hiperbola, ali se
autorka uspešno služi i personifikacijom, metaforom i metonimijom,
kojima nas na momente poziva da otkrijemo neotkriveno i upoznamo
skriveno. Oslikavanjem noćnog pejzaža u pesmi „OVA NOĆ“ , pun mesec
razoružava, navodeći nas na doživljavanje čarolije. U obraćanjima,
peasma zna da bude direktna i neposredna, kao i da čezne da se oslobodi
od tišine koja potiskuje i grčevito steže. Ključna mesta u zbirci
zauzimaju ljubavne pesme, ali ima i deksriptivnih elemenata, kao i onih
sa elementima misaone lirike.

„I DOK OČAJ SUMNJA U UTEHU,
I JAUCI SMRTI U ZEMLJI NESTANU,
IZ BOLA ĆE RADOST OSVANUTI,
KROZ SMEH RADOST IZRODITI… LJUBAV…“

Dragana je pisac koji nam u zbirci „GODINA ŽUTOG MASLAČKA“ predstavlja
ženu jakog karaktera koja sa velikom emotivnošću nas, na specifičan
način, svojim autentičnim stilom pisanja navodi da doživimo svaki stih,
ostavljajući nam individualni pečat. Ova knjiga je lirska ispovest žene
koja ne prestaje da živi, voli i sanja, a to je i ono što poručuje i
nama.

„ TEŠKO JE NAĆI SLIČNOG SEBI,
DA UME BUDITI DETE U TEBI,
DA BEZUSLOVNO VOLI I NE PRIZNAJE DA BOLI.
ZAGRLJAJ DUŠE JE MAGIJA,
DOK GORI NEBO, LJUBAV JE MOJA RELIGIJA.“

Profesor srpske književnosti i jezika,
DIVNA ILIĆ, Požarevac, 2020.