Небо се црној Земљи умиљава,
милујућ` траве и шуме и горе
Она се начини као да спава,
док ноћ забради марамом Зоре.
Ко да загрме када смо загрљени пали
преко Кумове сламе и да је небо плануло
Љубисмо се ко да смо срећу украли,
а свет је већ знао – давно је свануло.
Падају звезде узреле као шљиве
по кожи жене љубљене на уранку,
а када угасли вулкани у њој оживе
задиме се, брале, и луле на опанку.
Стргох са лица вео лепој пастирици
док срце лудо звони као клепетуша
Сад нежно преде, и свира на фрулици
вели да ће јој Даница бити деверуша.
Пред носом Месецу, ето, обљубих невесту
ка небу ко аероплан узлети Црвени петао
Иза брега Сунце израња крваву кресту
још један се рађа Дан – плодан и светао.
(Прочитано: 49 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.293.382 пута)