ПИЈЕТА – Александра Лутхандер
Сваки сусрет с мушкарцем је
Пијета
Мадона губи кога је родила
жена губи кога је волела
Сваки сусрет два бића
је Пијета*
у наручју свако љуља
одсутност
света
© Александра Лутхандер
Give me pain – Немања Рашета
Можда не могу ја без бола,
Можда ми је он неопходан,
Можда је истина сурова и гола,
Да сам без бола бескористан.
Можда мом срцу треба немир,
Можда другачије не функционише,
Можда му треба патње додир,
Да би могло истински да дише.
Можда не знам без ожиљака,
Можда се из њих душа храни,
Можда за ме није судбина лака,
Нити безбрижне ноћи и дани.
Није то спознаја нимало пријатна,
Али изгледа да све што вреди,
Настаје из тешких удараца и рана,
И када тескоба на души седи…
© Немања Рашета
NEBO – Svetozar N Popovic
Ovo je moje nebo
Ovo je moj pogled u ogledalo
Ovo je moje nasleđe od Boga
Ovo su mi ostavili đjedovi
Ovo su mi očevi poklonili
Ja ga nijesam sačuvao
Da ga darujem pticama
Pa da osjećam njihovu slobodu
Moje je nebo kao dar časnima
A prokletstvo silnima i moć nemoćnima
Ovo je nebo za Boga stvoreno
Za sunce plavetnilom svedeno
Za mjesec sjenkom osjenčleno
Zvijezdama na tacnu postavljeno
Ovo je nebo u nama rođeno
Hoću da ga vidim da ga pogledam
Hoću u mislima da ga opipam
Hoću u zvijezdi među zvijezdama
Skrivenog u liku prošlosti da ga prepoznam
Hoću nebo za ptice s malim i velikim krilima
Hoću nebo daleko od tvojih aerodroma
Sa kojih uzlijeću neke poruke bez kajanja
Dok ih mi molimo oni otjeraše ptice
Otjeraše ih daleko iz naših sjećanja
Neću silu silnike i besčasnike
Neću sluge i svačije poslušnike
Hoću da volim ono što treba voljeti
Voljeću i ono što je tvoje a nije tuđe
Hoću bogate časne i ponosne istine
Necu siromašne i silom osiromašene vlasnike
Hoću moju i tvoju stvarnost i njihovu propast
Da u krilu onih koji su ih skratili za juče
Ne brane sjutra njihovim novim letovima
Hoću nebo za ptice
Neću besmisao čelik i nesreće
Nedam da lete nedajte ovo nebo
Ono je stvoreno za pice
Za molitve i pogled u istine
Nedajte da nas nadlijeću tuđe ptice
ДЕТИЊСТВА БЕЛУТАК – Срећко Симић
Кад се једном запутим
траговима расутим,
путељцима сећања…..
и стари албум отворим?
Прво ћу да свако сутра затворим
чак ћу престати и да слутим
када ме с јутра
успомне понесу…
Како су плодне моје равнице
и под стрехама белих кућица
гнезде се птице
а у брегове
априлско сунце топи закаснеле снегове
Још ме из далека
на кућном прагу мајчин загрљај чека
и нека се топла туга
док се над реком надвија дуга
из њених очију огледа.
Како ме милина обузме
када се обамрла мисао без борбе преда
сну у сенци старог дуда
а гласови драги долазе у откосе ветра
и све су ближи,
и свуда
процвао јоргован мирише
и у баште
док за летом пролеће уздише
датињству отварам прозоре маште
и док ме младост из прикрајка зове
у врбаке
оживљавам витезове
у брзаке
пуштам папирне бродове
за гусаре и пирате
док ме у стопу године вребају и прате
и упорно одбијају да ме врате
у живот прави
А ја ћу ипак да се једном запутим
траговима расутим
путељцима сећања
и стари албум отворим
и да свако сутра на тренутак затворим
бар за тренутак
док оживљавам детињства белутак.
