ЉУБАВ ЈЕ ЧЕКАЊЕ
Срце у грудима још увек куца
није ли постало стена!?
Ти само реци „ДОЂИ“, и доћи ћу,
знаћу зашто те ДО САДА нема…
Пролазе дани, нестварне ноћи,
полако учим да ходам,
по ћилибару тихо, лагано,
лако ћу звезде да додам….
Пут неба руке саме се дижу,
хаљине дуге виоре….
Као заставе љубави вечне,
упорно дамари горе…..
Докле дубоке горе шуме?
Има ли јутро ожиљак?
Улице града одавно брује,
Макови траже вољени зрак…
Не! Знам да ме не вара овај
осећај, што рану дубоку соли…?!
Можда се срести не требамо,
јер права љубав и не постоји!?
У топлом куту тихе вечери,
као да ме једне очи занеше?!
Ти само реци „ДОЂИ“ и доћи ћу…!
Како се лако сумње одагнаше!?
И снови однеше дан по дан,
реч по реч, корак по корак,
а ми се и даље волимо,
за нас је лутање лек, али горак!
И ово чекање што зна да завара,
ко издалеко полако стиже?!
Ти само реци „ТО САМ ЈА!,
бар махни да знам да си ми ближе!
(с) Миладиновић Сандра