ОДБЛЕСЦИ ЉУБАВИ

Насрћу жмарци
Кидају дамаре срца,
бол обузме тело
ка Христа са крста.

Мозак пулсира вихором
а клеца слабачко молено
машта саплиће и сеже високо
до Вавилона и небеских висина.

Безумље, саможивост, бес,
искључују из морфема реда,
Она је симбиоза идеала
Јер је крвоток урагански потреса.

О њој је ореол саткан
У аулама Оксфорда,
Равницама Стига,
божанском Олимпу,
Граду светлости,
рушилачкој Содоми и Гомори
а звезде носе у себи прекор
И даровност снаге па зато
Месец кара звезду Даницу.

Ова небеска јека и њене светлости
Дарују слепило очима
и све постаје варка и опсена.
Тада је љубав изгнана из илузија
Издајством осрамоћена
збиг вековних предасуда,
због знака Змије
јер Вага господари умом,
не може да сакрије немоћ и илузије.

Али је зато песник Пропорције
Подигао жени за уздарје
славолук са ловором
и заслужено њено величање.