ВРТЕШКА
Неких праскозорја уживам лагано
Све мисли окупам звезданом тишином
Занесем се тако као некада давно
Када је срећа лако била мојом дивом…
Па у мраку нежно машем са рукама
Да осетим ближе те сребрне свитке
И са којом сузом прославим тренутке
Када заборавим изгубљене битке…
Баш ми дођу смешни сви страхови сете,
Сви белуци о које саплетох се славно,
И питам се питам док ме јарост гуши
зар сво време срећа није била самном?
Некада и сада чак и не постоје,
Не постоји стаза којом сам падала,
Ни они слапови што су ме будили
Ни она маштања, ни она надања!!!
Постоје свитања , ветрови стихова,
Капљице понора далеких беспућа,
И они мостови вечитих питања
Чији одговор буди пролећа…
Вртешка на којој се вечно вртимо
рођени са одговорима!!!
(с) Миладиновић Сандра