Шума окупана мјесечином…
Вјетар са мирисом мокре гриве…
Оснажен старим нагорким вином…
Надлијетao сам лагано ливаде и њиве…
Пропланак уснулом травом окићен…
Истурио горостасно распукло дрво…
У њему, као дјечачић усхићен…
Да је не огрије свитање прво…
Сакрио краљицу од свију вила…
Црвенокосу и склопљених крила…
Призор за људско око забрањен…
Ал видјех је, наиван… и сад сам њен…
У чаробне свјетлосне свере заробљен…
Од тада, стално сањарим, сликам ил пишем…
Не видим збиљу ни земне ствари…
Са рођеном васионом у ритму дишем…
Тражећи лијек од њених чари…
Но авај, ниђе жуђеног ми наћи лијека
Ни у женама, коцки, пићу ни новцу…
Наличићу, цијелог ми заблуђелог вијека…
голобрадом тићу ил збуњеном основцу.
VESNI…
U ovo nezadrživo
nadolazeće proljeće
osjećaš li me imalo u venama
rado bi da sam satir
da prospem sjeme
u mnogim lijepim
i toplim ženama
A one
da nijesu ove od mode
vec okrugle vlažne i gladne
gladne ljubavi i željne da rode
A ti
da li u tebi buja
poljubac lako spušten
na obraz vreli
je li narastao do ljubavi
i da li ko nemira struja
ponekad srce ti razveseli
Al ne misli na to nego jedri
juri ko furija ko oluja
nek se pred tobom nebo vedri
i pusti ga
pusti da buja
Ja opet
u ovo doba krasno
u ove dane od budjenja
obuzdavam ogromnu
želju za ljepotom
i strasno sanjam
sa očima punim čudjenja…