УСНЕ ОД БРЕСКВЕ СЛАЂЕ – Миладиновић Сандра

УСНЕ ОД БРЕСКВЕ СЛАЂЕ

Tеку ми мисли ко река често,
не могу им на пут стати…
Где год да слетим то ме место,
опет на исто врати….

Од брескве слађе су моје усне,
док жудим за уснама сличним…
Али, песник то зато ваљда и јесте,
јер све схвата тако личним….

Заборавићу на трен на тугу и срећу,
одлутаћу у воде без сна…
Не, срце не куца, ма не чујем га,
ништа не виде моја ока два…

Може ли душа што стално трепери,
одједном постати мермерна,
кад јоргован цвета и ласте надлећу…?
Како да постане чемерна?

Крај реке, ја њен сам део,
у шуми, њен шум и цвркут птица,
на улици ја сам жагор,
на небу звезда падалица….

А, моје усне када дотакнем,
влажне, пожељне и пољубаца жељне,
и ово срце лутајуће,
знам, срешће једном оно што желе….

(с) Миладиновић Сандра