Lasta – Miladinovic Sandra

 Lasta

Spustila se lasta ispred mojih nogu,

i hitro se digla opet put visina,

kao da je brizna il’ vesela odvec,

jos nekog sad htela pod svoj krov da prima!

I kao pozvana pogledom je pratih

duz bespuca plavih i ko violina,

ucini se meni da sa vetrom svira,

neku divnu pesmu rasirenih krila!

O divna, o mila, sto mi ti ne slete,

na dlan barem jednom da ti oci vidim?

Kakve li su mile, zagonetne, setne?!

Al’ tako se bojim dal’ cu da se svidim,

tim daljinama koje sobom nosis,

tako mala, nezna – ali stamenita,

i zato odleti i pozdravi svakog,

ako za me zna i o meni pita!!!

© Miladinovic Sandra