LJUBAVNICI
Kišne kapi padaju,
ali mene raduju,
ponesene vetrom same,
sred večernje ove tame,
slivaju se, okna maze,
bujaju i nadolaze,
stapaju se s’ rekom našom,
potocima što je ljube,
i oblaci sad tuguju, za kapima koje gube!
Zemlja s’ nebom sad se grli,
dok se meni baš ne sniva!
Čini mi se da se ljube,
ko andjeli belih krila!
Da li takvih ljubavnika,
igde, ikad više bilo?!
Čisto sumnjam i divim se
o nebeska tebi silo!
I dodje mi da izadjem, ispred našeg divnog doma,
da sačekam licem gore, k’ nebu što lepotom pleni,
konjanike te nebeske , što ih ovo veče ženi!
Neka bude moja koža, mokra noćas do svanuća,
ali želim sve da gledam, da zaigram ispred kuća,
gola, bosa s’ ciganima, s’ dairama i čergama,
pevala bih i gatala, sa nebom se ja kartala,
kockarka bih postala, al’ usnula ostala!!!
Da li san bi to već bio, što predhodi petlovima,
ili java što se zgodi, ovim Božjim dvorovima?
Ne bih nikad to da znam, nek se takva tebi dam,
o ti jutro svetlo divno, opijena crnim vinom!
© Miladinovic Sandra