Нема више моје нане
да пред кућним прагом насмејана стане
да ме дочека и загрли
једино је она после мајке умела да воли.
Нема више оборелог лица и косе седе
мог драгог и љубазног деде
који би ми из своје старе руке јабуку дао
причајући с њим доста тога сам сазнао.
Била је дивна њихова вечера и ручак
још памтим нанин доручак
и оно што не бих хтео
с љубављу сам јео.
Безброј пута сад да идем у тој кући тамо
једино ћу се сећати само
тог мог лепог детињства
иако чак ни кућа није више иста.
Нана и дедо су посебне особе биле
срцу још увек драге и миле
иако више живи нису
заувек живеће у мислима и срцу.