ПЕСМА ГОДИНЕ за 2013. годину


Мирослав Мића Живановић

ОПЕТ СИ ТУ

Ако могу да бирам

Ја бих баладу

Некако волим тај мол

И ништа лепше од туге


Није то бол

И то се не плаче

То је нешто јаче

И лепше од свега
Није ни сећање
Успомене бледе

Ово је у души

Опет оно исто

Као кад је било


И ништа не вреде

Сви дани после

Ни сви домети

Полети

Привиђења

Као у сну


Опет си ту

Ти и стари рефрени

Опет у мени

Онај плам

Твоја коса мека

Чудо од тела

И твоја рука бела

Као мека свила


И нисам сам

Као да нигде ниси била


Ћутимо одћутано

Слушамо већ речено

Пијемо испијено

Плачемо оплакано

И нећу да се будим

И не отварам очи

До последњег рефрена

У последњој ноћи.


© Мирослав Мића Живановић
 

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2013. годину по избору жирија Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Вељко Стамболија-председник, Светлана Ђурђевић-члан и Љубодраг Обрадовић-члан. По гласовима посетиоца сајта ПоезијаСРБ најбоља је била песма Бранке Зенг – ВРЕМЕ ПОСТОЈАЊА.

 

Бранка Зенг


VREME POSTOJANJA

U noći praska i bljeska,

novog dana, početka

trajanja, postoji iz prošlosti

jedan tok, kojim putujemo.

Svojom voljom, a nevoljom

nošeni olujom, protiv sebe

nemamo puta izbora, do jedino

sjaj zvezde ako nas dotakne.

Obgrli i podari danima budućim,

jutrima u kojima se budimo i postojimo.

Od prvog plača i udaha do traga koji ostaje

u slici sećanja i liku iz lika nastalog imena,

senke nevidljive, prisutne u godinama…

Koliko od nas ima, u onima koji traju, posle…

Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2013. годину”

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2014. годину


Радмила Лазић – Београд

ПУТОВАТИ

О, дићи једра
О, ка далеким обалама ићи!
Бродарити.
А не стићи никуда!

Пучином
плутати

Као даска
После каквог бродолома.

Рођени,
О, када бих миљама била
Одсутна из ваших живота.

Када би потрајала
Моја одвојеност од свега!

*
О, ићи, ићи!
Друмом путовати.
Друмарити!

Са врећом на леђима
Или без ње.

Као скитница
Весело звиждукати.

Певушећи
Пешачити.
Не остављајући
За собом никога.
Никоме ићи.

*
О, друмови!
О, волујска кола предака!
Када се нигде није стизало
Без три дана клопарања.

А при срцу била милина
Од помисли на кућни довратак
У коме стоји Он или Она
С руком понад обрва.

*
Бити странац,
Бити страњкиња.

Прећи реку.
Гледати туђ град
Туђе тргове,
Туђе трагове,
Људе.

Загледати им се у очи.
Можда срести себе.

*
О, непознати свете
Да ми је стићи до твога неба
Да видим оно што не досежу очи.
Неизрецивом да се приклоним.

Стазицу да пронађем
До страшне зоре.

Да узлетим из себе
Да се напустим!

© Радмила Лазић

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2014. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs . По гласовима посетиоца сајта ПоезијаСРБ најбоља је била песма Драгојла Јовића КОЛИКО ПУТА УМРЕТИ СЕ МОЖЕ.

 


Драгојло Јовић – Крушевац

КОЛИКО ПУТА УМРЕТИ СЕ МОЖЕ

О, колико пута умрети се може
У једном животу, испод једне коже
Дал се људи такви херојима зову
Ил им привиђење ствара муку нову.

Да ли је баш вредно трајати у борби,
Са маглом у очима и трњем у души
Дал нас ико види у животној шуми,
Ил нас само жале кад се све уруши.

Да ли је баш важно да у вреви снова,
Чак и кад засја нека звезда нова,
Просути ђердане, бисере живота
Зарад идеала што их вртлог мота.

О, колико пута умрети се треба,
Да душмани своје животе осладе,
Незнајући никад да смртнику живот,
Није тако важан оном што му раде.

Јесење се лишће сад по земљи слаже,
И кроз шапат тихо пoруку нам шаље,
Живот крају иде преварит се неда,
Биће опет правде и небеског реда.

На пут без повратка, карта је у руци,
Живећи у царству ил земаљској муци,
А са собом нико ништа поно није,
Само ко с рођењем, своје голо тело,
И по неко успут учињено дело.

Свираће тужна музика за крај,
Цигани свирачи желе свима рај,
само мирно руке своје склопи беле
Нема више лишћа, вреве ни капеле.

Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2014. годину”

ПЕСМА ГОДИНЕ од 2005. до 2018-те године

Поштовани песници и посетиоци Блога ПоезијаСРБ,

Од 2005. године на сајту поезијасцг и поезија.срб на различите начине бирамо песму године. До сада je прошло много година, па смо изабрали доста песама за ову ласкаву титулу. Подсећам Вас да на порталу ПоезијаСРБ до сада има објављено преко 15.000 песама, па је самим тим и значај ове награде велики. Зато смо одлучили да Вас подсетимо на све одабране песме. Овде смо спаковали и систематизовали све ПЕСМЕ ГОДИНЕ у периоду од 2005. до 2018. године и све су у посебној категорији A-PESMA GODINE на линку: https://www.poezija.rs/category/a-pesma-godine/

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2015. годину


МОЈА БРАЋА

Све што може да се прода
Продала су моја браћа
Ми ни свесни нисмо били
Ко купује и ко плаћа

Продали су окућницу
Шљивар изнад родне куће
И бачвану крај врбака
Плава јутра у свануће

Продали су без тапија
Све ђутуре и од ока
Све ливаде до јаруге
Бистру воду из потока

Њиву што нас хлебом храни
У закуп су јуче дали
Сад причају правдају се
Где је међа нису знали

А међа је све док може
Поглед птице да се вине
Продали су део неба
Белог орла у висине

И ћувике што међају
Од силника што нас бране
Лојзе што нас вином поји
Манастире разидане

И утробу земље ове
Где се нови камен рађа
Старо гробље поред пута
Продала су моја браћа

И све наше крвотоке
Што долазе из далека
Продали су све изворе
Све кладенце белих река

Православље славу веру
Колач што се даје сину
Продала су моја браћа
Тиху модру месечину

Продадоше браћа браћу
Расејаше кости њине
Ко да овде никад није
Било правде и истине

Продадоше цреп са куће
Кисну греде откривене
Труне душа у огњишту
Продали су део мене

© Борисав Бора Благојевић

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2015. годину по избору жирија Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Љубодраг Обрадовић, Лепа Симић  и Светлана Ђурђевић.
По гласовима посетиоца сајта ПоезијаСРБ најбоља је била песма Марине Адамовић – ПОЕТО .

POETO

Ušla sam u sebe i
krenula sa razgledanjem

Znam
da sam slabo osvetljena
– prekidača nije bilo

Ipak
– priznajem
sebi me je privukao
opojni pištac pažnje

Nikada nisam čula
tako ljupke zvuke
u gustom šipražju
tresetnih algi

Pažljivo sam pratila
gde otiče moja kiša
krivudala je
i spuštala se
nekuda vani

Malo
sam se zgrčila
da dotaknem ušće

Ali

Jaoooj

Tamo
vode više nije bilo

Samo
skerletna humka
u kojoj je sedela
Cvetajeva
pružala mi je
ruke
nemi vrisak i

“Niz
rub – pa ravno
U crnu zemlju, da poji trstik.
Nepovratno, nezaustavno,
Nepopravljivo šiklja stih„

Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2015. годину”

БОЛ – Јасмина Димитријевић


БОЛ

Трчи још мало, немој стати!
Иза брега чека те она,
још само мало мораш издржати.
За вас већ звоне свадбена звона!

Трчи брже, немој стати!
Витким ногама трчи по снегу,
још само мало, не смеш одустати.
Ево ве се примичеш брегу.

У подножју брега, осети бол,
схвати да га метак пронађе!
Зар да сада ‘мре тако млад,
сада када праву љубав нађе?

Паде у снег, превија се од бола,
зна да га издаје последња снага.
Снег се обојио од његове крви,
пита се само где му је сад драга!?

Да она не крене његовим трагом,
да и њу не нађу крволочни пси?
Док умире размишља о њој,
да и њу неки ловац не погоди!

Настави са читањем “БОЛ – Јасмина Димитријевић”

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2018. – Марина Адамовић – УПАМТИ ДОБРО

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2018. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs

UPAMTI DOBRO

Danima je
razmišljala šta bi trebalo da preduzme i
živi drugačije.
Dugo je osećala maglu pred očima
i neki neobjašnjivi muk u grudima.
Odlazila i lekarima,
hranila se zdravo,
šetala i odbacivala crne miisli
što dalje iz vidokruga.
Ipak, ipak, mali crv sumnje
pogledao ju je pravo u oči
i otpevao :
” Dani su ti odbrojani.”
To je bilo ono najteže;
ma ko da je to rekao, ali ON?!
Lupila je vrata svesti,
zatvorila glavu jakim okovima i ..
spremila mali ranac
sa najneophodnijim stvarima.
Odlučila je :
“Idem do mora!
Nikada ga neću videti ako sada to ne učinim!”
Da, stopirala je,
vozila se u zaprežnim kolima…
snalazila se onako kako joj nikada nije bilo na pameti
da je moguće.
Ugledala je more!
Sela je na plažu,
posmatrala,
ubrala, usput, koju smokvu ili narandžu.
Plavetnilo vode i neba delovalo je bajkovito.
Zaspala je i probudila se tek sledećeg dana.
Tada je krenula polako
ne obraćajući pažnju na vreme.
Opet bi iskidala koju voćku,
pila vodu na gradskim česmama,
Potopila bi noge do kolena u more,
zatim ih ugurala u pesak,
legla i posmatrala dugokrile ptice.
Ništa joj nije bilo ni dosadno, ni teško.

Moram priznati,
malčice se iznenadila
kada je shvatila da je i jesen na odlasku.
Izvukla je debelu duksericu iz ranca i
našla udobnu pećinu.
Da ne opisujem dalje:
ovo je bila najsrećnija godina njenog života.
Da, godina.. I još dosta sličnih nakon nje.
Samo se jednom usudila da potraži crva u tamnoj strani mozga;
upitala ga je oprezno:
“rekao si da su mi dani odbrojani..kada je zadnji?”
On je odgovorio ozbiljno:
“Upamti ovo:
Svakome jesu odbrojani,
ali koliko ih je,
ni pretpostaviti niko ne može.
Zbogom, draga, ŽIVIŠ ZAISTA!”

© Marina Adamović

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2018. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs

 

ПЕСМА ГОДИНЕ 2017 – Елеонора Лутхандер – АЛО БРЕ, ЈАВИ СЕ!

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2017. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs

ALO BRE, JAVI SE!

Mogla
bih da udam kćer
i napravim raskošnu
provalu oblaka u pustinji
s visokim štiklama
na njenom venčanju

Ne želim da me maze 72
nevina momka
već jedan dobar čovek
nek pruži ruku
i prati me kao zmaja na nebu

Neću
da spakujem eksere i aceton
u ranac
samo da bih besplatno
odavde odletela

Treba
pošteno kupiti kartu
nalakirati nokte
i napiti se k`o majka
na jeftinom letu na jug
sakriti se od sunca i od mora
u dubini kafića na plaži
u Crnoj Gori
gde muške butine
ostaju na izgled mirne
jedva s mukom
dok vazduh vibrira od tog napora
i planine se ne usuđuju
da krenu
bez njihove dozvole
a smokve, grožđe i neobrijani kivi
mame novog Karavađa
da umoči četkicu u boju

© Eleonora Luthander

 

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2017. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs

 

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2016. – Спасоје Ж. Миловановић – СА МНОМ СЕ НЕ ПРИЧА ТАКО

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2016. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs


Спасоје Ж. Миловановић

СА МНОМ СЕ НЕ ПРИЧА ТАКО


може се рећи било шта
и кад то нема смисла
барем не за мене
али са мном се не прича тако

ја сам плодан мушкарац
евнух
животиња
како се хоће
и чиним све
и било шта
али са мном се не прича тако

слабашне истине
просте истине
туга за једне
лудост за друге
ко још очекује вечност
у сред борбе прса у прса
на нож
на зуб
али са мном се не прича тако

заиста
заиста ти кажем
ово је јутро као ти
женски крикови и брашњаве речи
дечији гласови у збору
шта си
шта си то од себе учинио
и коначно разумем јова
али са мном се не прича тако

и ово што ти стављам у уста
није ни нафора
ни вино
ни мобилни телефон
ово ја плодим твоје речи
или ме свемоћно прождри
али са мном се не прича тако

© Спасоје Ж. Миловановић
Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2016. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs

 

 

УСНУЛИ ГРАД *Драгојло Јовић

УСНУЛИ ГРАД

У мрачну ноћ
Тоне уснули град
Улице гладне и неме
Тумарају и траже људе.

А где смо сада ми?
Где смо се дели
Од чега смо се скрили
Или смо ћутећи, тек нестали.

А где су сада они?
Господари света и планете
Што бомбама убише сунце и земљу
У утруби мајке тек зачето дете.

Сад нам је кожа тесна
А до јуче смо много хтели
Имасмо хиљаду жеља
А нисмо, нисмо смели.

Остала је само једна
Велика и вредна
Да живот траје за сутра
Да гледамо нова јутра.

Последња опомена је стигла
У памет се човече мали
Живот што су ти свевишњи дали
Поштуј и чувај, са злом се не шали.

И док уснули град
Све дубље тоне у сан
Улице и тротоари
Зграде и облакодери
Тишином болном јече.

А сваки нови дан
Слави се као година цела
У реду на плочнику
Човек оставља траг
И коначно озбиљно схвата
Да бахатост је однео враг.

А села наша пуста и празна
Пуним плућима и даље дишу
Оловку и папир сада спремају
Да нам последњи позив напишу.

Да тамо још нас чека
Родна кућа и криви плот
Колевка стара, оџаклија и сач
Ваздух, вода и њива родна
А ниоткуд не вреба невидљиви мач.

Још није касно за последњи чин
Да се коренима врати одбегли син
Срећу у родном гнезду да тражи
У свету туђем све смо видели
Тамо душе нема, све су само лажи.

ЧОВЕК И МОРЕ – Андреја Ђ. Врањеш



ЧОВЕК  И  МОРЕ

Величину мора схватимо  тек  када се нађемо између  двају плавих бескраја неба и воде. У   пустињи лепоте  изгледамо смешно минорни или тужно немоћни. Само они који се овом пространству  животом  приклањају препознају   разлику између себе и мора. Ову  истину би требало спознати да се пролазни не  узносимо.

Настави са читањем “ЧОВЕК И МОРЕ – Андреја Ђ. Врањеш”