УСНУЛИ ГРАД
У мрачну ноћ
Тоне уснули град
Улице гладне и неме
Тумарају и траже људе.
А где смо сада ми?
Где смо се дели
Од чега смо се скрили
Или смо ћутећи, тек нестали.
А где су сада они?
Господари света и планете
Што бомбама убише сунце и земљу
У утруби мајке тек зачето дете.
Сад нам је кожа тесна
А до јуче смо много хтели
Имасмо хиљаду жеља
А нисмо, нисмо смели.
Остала је само једна
Велика и вредна
Да живот траје за сутра
Да гледамо нова јутра.
Последња опомена је стигла
У памет се човече мали
Живот што су ти свевишњи дали
Поштуј и чувај, са злом се не шали.
И док уснули град
Све дубље тоне у сан
Улице и тротоари
Зграде и облакодери
Тишином болном јече.
А сваки нови дан
Слави се као година цела
У реду на плочнику
Човек оставља траг
И коначно озбиљно схвата
Да бахатост је однео враг.
А села наша пуста и празна
Пуним плућима и даље дишу
Оловку и папир сада спремају
Да нам последњи позив напишу.
Да тамо још нас чека
Родна кућа и криви плот
Колевка стара, оџаклија и сач
Ваздух, вода и њива родна
А ниоткуд не вреба невидљиви мач.
Још није касно за последњи чин
Да се коренима врати одбегли син
Срећу у родном гнезду да тражи
У свету туђем све смо видели
Тамо душе нема, све су само лажи.
Odlična pesma Joviću. Uvek nešto veliko hoćemo, a sreća nas u zavičaju čeka.
I da citiram jednog tebi poznatog autora:
“Ех, да ми је да још једном
Имам снаге да узлетим,
Да с врлетних мојих брда
Оком орла све облетим.”
Hvala Ljubo na podršci realističnom pisanju, u blagoj formi pretočenom u stih. Naravno, svako ima pravo da na svoj način razmišlja.
Do novog pisanja.
S r e ć n o !