ПРВИ СНЕГ – Јасмина Димитријевић

ПРВИ СНЕГ

Напољу први снег пада,
да изађем вани нешто ме вуче!
Ал’ нема изласка, карантин влада,
морамо сви да седимо код куће!

Тужна, кроз прозор, пахуље гледам,
дивим се њиховом плесу у лету!
Пустите нас ван, дође ми да вриснем!
Да упутим апел, целоме свету!

Птица у кавезу тужно ме гледа,
к’о и мени и њој посечена крила!
Из њеног грла жалопојка се чује,
на слободи само срећна је била!

Пустите ме ван, вриштим у себи!
Нек’ буде све ко што било је јуче!
Хоцу да загрлим све своје драге,
ове решетке, тако ме муче!

А онда схватим, све ће то проћи,
отопит’ се попут првог снега!
Опет ћемо безбрижно шетати,
покушавати да се не сећамо свега!

Поново ћемо се радоват’ сунцу,
дивити се његовом раскошном сјају!
Знаћемо да ценимо мале ствари,
научићемо да само велики праштају!

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта

МАЈКА – Јасмина Димитријевић


МАЈКА

Сањала сан ноћас родну кућу,
како се шепури на маленом брегу!
Иза куће у листопадној шуми
кошуте остављају траг у снегу!

Сањала сам ноћас моју родну кућу!
На прагу моја мајка седи!
Крај њених ногу седим и ја,
док ми она нешто тихо беседи!

Сањала сам ноћас своју родну кућу,
своју мајку са корицом хлеба,
намазала маст и црвену паприку,
јер да ми да нешто више, она нема!

Настави са читањем „МАЈКА – Јасмина Димитријевић“

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта