Ако хоћете да ме ”убијете”?!
Па убијте ме….
Ја вас одувек безрезервно волим,
Ништа ми не може неразумевање
Ни оштра казна, ни бол до боли!
Зар могу да мрзим мајку рођену,
Путеве предака, моја поља плодна?
Зар могу да кунем сузе удовица
Које сачуваше огњиште народа?
Моја душа плаче за бол мога рода,
Полако нестајем, па опет устајем,
И склапам руке пред светињама,
Пролеће молим да не посустанем…
О, кршне лађе око равнице,
Куда вијуга моја Расина,
Старе воденице пуне сте приче,
Дајте ми свето семе Србина!
О топле руке сени прошлости,
Над гробовима прилике тихе,
Издужиле сте се попут маглина,
Низ окна лију ваше утехе…
Ноћас се нађох на Газиместану
Мирис божура засени ми чула,
Силни се јунаци одасвуд сјатише,
На кнезу Лазару сијаше круна!
И сви су ћутали упртих погледа,
Док сам корачала мирно међ’свима,
Ране им силне с’ крвавог бојишта,
Али они срећни што сам са њима!
Очима питаше како ми је,
У тако силном ропцу до бола,
На ране своје заборавише
Пригрлише ме јер са њихова!
И мокра се пробудих до голе коже,
Грозничаво ми дрхтеше дамари,
А руке хладне као да умирем,
Ова ме ноћ баш занемари!
Али кад угледах у руци божур,
И свилену мараму око рамена,
Ма, браћо моја сместа ме казните,
Само због предака остаћу стамена!
Ако хоћете да ме ”убијете”?!
Па убијте ме….
Ја вас одувек безрезервно волим,
Ништа ми не може неразумевање
Ни оштра казна, ни бол до боли!
Миладиновић Сандра Мајра