ЗАДАХ ТРУЛЕЖИ

(времену спорог умирања)

 

Док ходам самоћом новембра позног
и изнад облака оловних небо ми бежи
под ногама престало је и да шушти
све се лагано предало трулежи.

Од скора ми магле даљине робе
и кораку мом је покрет све тежи
док се погледом за сламку хватам
живот се свесно предаје трулежи.

Ни глас који ми ветар доноси
ни арија драга да ме разнежи
јер са њом упорно јутро ми просипа
у тешко буђење мирис трулежи

У мојој постељи након поноћи
и љубав је престала да лежи
уместо ње ми на јастук спава
сивило позне јесење трулежи.

Новембар на одру живота плаче
док чекам жељно да заснежи
можда ће пахуље невине и нежне
белином прекрити слику трулежи

Вести ми светске етар доноси
од којих се срце рањено јежи
док џелати славе пирове победе
жртве наричу из своје трулежи.

И ако ме живот упорно учи
да ће од клице што је крај стазе спустих
с пролећа избити цветак нежни
све мање верујем у лепоту цвета
који ће процветати из своје трулежи.

Kad pahulje proplanke zabele,
kad prekriju borove i jele,
setićeš se svoga rodnog kraja,
ostavljenog davno zavičaja.

Kad mrazevi okuju poljane,
kad zalede reke uspavane,
kad ti oko srca hladno bude,
setićeš se svoje rodne grude.

Setićeš se svoje familije
sećanje će dušu da ti greje,
da ti topi lednike u duši
sve prepreke, zidove da sruši.

Zagrejaće tvoje hladno telo
što je negde u tudjini svelo,
zapaliće buktinju u njemu,
uživaćeš u toplom plamenu.

Uživaćeš u plamičku sreće
sve misleći ugasiti  se neće,
plamen će ti vetrovi zatreti,
slike stare daljine odneti.

Opet će te okovati zima,
negde tamo na tuđim poljima,
oteće  se vapaj iz nedara:
“Čujem zvona ista ona stara”.

Zvone zvona u tvom rodnom kraju,
to te crkve rodu dozivaju.
Rodu tvome i toplini juga,
u tuđini zima je preduga.

Kliču zvona sa starih zvonika,
da se vratiš još ti je prilika.
Kliču zvona da se vratiš njima,
svom narodu i svojim poljima.

Milovan Petrović

 

Песма за децу

САЊАР

 

Пала је јединица!…

ал` знам,

то је из каприца

што гола три дао сам,

што први до ње стао сам,

што мајске трешње крао сам

 

Сад сам у ћошку.

Сви ме презиру.

Уче прогоне,

родитељи надзиру,-

К`о да сам губав, не дај боже.

 

Нек нешто чине,

Нека се сложе

 

Ал` знам ја те фолиранте

сви би волели таквога клинца,

само се боје да то кажу.

Јер кад о мени лоше говоре,

то друге варају и себе лажу

 

Ја сам, верујте, чудо од детета.

У срцу мангуп,

у души фин.

То што сам слика ружног пачета,

То само варка је

магла и дим

 

Ја!… кад порастем,

немој се секирати,

на мом ће случају паметни докторирати.

Сви ће ме хтети, волети, знати.

Ал` ником,

ето баш ником,

цењени аутограм ја нећу дати.

Па нек се кају,

нека се једу.

Ја ћу над свима однети победу

 

 

АТ И ШТИТ

Зора ми буди Бистрицу
још обневидео тумарам
земљом Немањића.
Фали ми ат
да јутро престигнем
и да из легла дигнем
соколове
И штит ми фали
да небо браним
над Патријаршијом
да ми га не отму
неки други богови,
да ми у речи убојити слогови
оду вечности искују
и њима напојени
у мени јунаци предака путују.

 

Срећко Симић

БУЂЕЊЕ ЈЕСЕЊИНА

 

Када у поноћ

пролећне кише замиришу

у мојим венама пробуди се пијани Јесењин,

па пупољци врба уснулих

шапућу и уздишу,

и низ обале младости облаци плачу…

А црни човек

црним улицама по сву ноћ себе тражи.

Док ветар пева у зеленој ражи

корак му плете незнани траг

и неки враг ил` клетва,

ко зна

истргне га из сна

и са мном седа за црни стол

док се из мрака пијаног мозга чује:

”Пријатељу мој болестан сам, много, много

и сам не знам откуд дође овај бол”

Срећко Симић

 

Заљуби се у пролеће,

Када шума сва олиста,

Кад процвета пољско цвеће

И обала сва заблиста.

 

Кад се тихо залелуја

Приобаље наше ово,

И кад спрема се олуја,

Заволи ме тад поново.

 

Јер кад видим оне птиће

Што на грани поје гласно,

Тад ћу и ја у пролеће

Заволети тебе страсно.