Месец: септембар 2015.

Neke nove vojske iz daljine hrle
bez ratničkih boja vidljivih na sebi
oružja, zastava, vojskovođa silnih
sve to vešto nose skriveno u sebi.

Neke nove vojske mudro napreduju
osvajaju nove zemlje i gradove
pričajući priču gde god bi se našle
za sve svoje muke, velike padove.

Sve naivne zemlje, sela i gradovi
u tugu se dale, “kako im pomoći?”
“Moramo ih zvati, te jadne vojnike
tu nesrećnu decu, moraju nam doći”.

Sad se vojska silna svetom raširila
porobljava zemlje bez borbe i srama,
zašto ih kriviti, oni krivi nisu
skoro svaka zemlja, pozvala ih sama.

I tako će jednom, svo oružje silno
naprasno izaći iz njihovih tela,
porobljene zemlje kasno će shvatiti
da ratnici to su nikli iz pepela.

Tada će pobedu slaviti sa njima
oborene glave, muka ih pred svima
a mladi će naši, kosti proklinjati
predacima svojim, svojim očevima.

Ne verujte meni, ja pametan nisam
već brojanje počnite, zlo će skoro doći,
tad će naše dane, zameniti tama
sva će svetla nestati i nastaće noći.

Milovan Petrović

–

Kroz mutno staklo
prozora starog,
starac u polje gleda,
rodilo dobro
ove godine,
rodilo,
a kosa seda.

Mnogo je truda
trebalo dati,
za ova zelena polja,
i prošle godine
rodilo dobro,
al’ ipak ova je bolja.

Staračke ruke
starina trlja
snage je ostalo malo,
talasa žito
u rodnom polju,
kiše je na vreme palo.

Prazni ambari
na rod čekaju
kako će sve sam stići,
rodilo dobro,
snaga izdaje
daleko njegovi ptići.

Na jesen sigurno
sejati neće;
“Čemu i kome više?”
kroz prozor gleda
starac u polje,
dok suze s’ obraza briše.

Deca mu davno
u svet otišla,
skoro i ne dođu više,
vetar talasa
žito u polju
dok liju suza kiše.

Milovan Petrović

–

Sinoć prođoh pored kuće tvoje,
majka ti je na pragu stajala,
upitah je da li joj dolaziš,
ćutala je, nije me poznala.

Stara majka pogled oborila
da bi suze u očima skrila
ali tuga prevelika njena,
potekla bi suza iz kamena.

Skliznu suza niz staračko lice
nema dugo njene jedinice,
da joj dođe iz sveta da svrati,
da joj muke staračke prekrati.

Gledam staru na vratima kuće,
stara sada, mlada bila juče.
Ne pozna me, a tuga nam ista,
k’o njoj suza u oku mi blista.

Upita me tvoja majka stara
zašto su mi oči u suzama
ja prećutah , ne htedoh joj reći,
da kraj dođe davno našoj sreći.

Sad tugujem kao majka tvoja,
daleko si a bila si moja.
Otiš’o sam majka je ostala,
da li me je stara prepoznala.

Dal’ prepozna jednog nesretnika
što je željan ćerkinog joj lika.

Milovan Petrović

 

Evo da ti otpišem brate moj:

Fala je Bogu dobro je

Znam i za gore,

I fala tebi  što  me se setiš i pišeš-

Sam sam na se’  ovde zaboravio!

Dođe mi da se i ja dignem za tobom,

Ni prvi ni poslednji trbuvom za kruvom

Dogorelo brate do nokata

Pašče me nema za šta ujesti

 

Bar da sam neradnik,

Osvanem i omrknem  na njivi

Mater joj i zemlji,

Zakovale mi se noge za nju

More,

Samo kad rešim,

Otrešću blato sa opanaka i eto me

Pucaju trpila

Pucaju žuljevi a ništa…

 

Čuješ li,

Nemoj da žališ ni za čim:

K’o da je nešto ono žito o žetvi!

Jes’ da je ko more kad ‘nako najedra

Na lebac  taze miriše,

Al’ devet je znojeva   u devet kora…

A nije  nešto ni livada  i kosidba:

Znaš ono, kad se porani pre zore

Za mesečine i rose,

Samo ‘tice i ti budni

I Mrkov pase poviše potoka…

Ma nije to nešto  da se  ne da zaboraviti!

Pregoreću i ja k’o i ti sve i otići

Ničeg mi nije žao k’o mene.

 

Doš’o bi i sad tamo ‘de si ti,

Sve bi’ ostavio,

Samo me šljive još drže ovde:

Baš  ovi’ dana cvetaju u bašči

Bele se ko kokice

Čekam,

Da zamodre s jeseni,

Da  sve na kominu i mučenicu zamiriše

Pa da uz kazan uveče zapevam

I pijan za tobom zaplačem,

Samo to da pregrmim i dolazim.

 

Čekaj me,

A ako ne dođem

Nije zamerka na tebe što si otiš’o,

Samo je zbog pesme i plača uz lampek u noć:

Poslednji sam  ost’o uz njive i šljive,

Ako ostavim

Nema ko ostati

Ni za mnom zaplakati uz kazan

Ko ja za tobom i za sobom

Brate moj !

copyrgiht  © Nena Miljanović

Сву чељад српскога рода
нека благослови моја здравица
тог чаробног плода.
Ако ћу је напит по лепоти,
напићу је српским девојкама
што у своје скуте шљиву купе.
Ако ћу је напит по јунаштву,
напићу је млађаној Српчади
што крај казана ватру ложе,
са намером да се једном сложе.
Не дајте ми људи и Ти драги Боже,
да заборавим најмлађе без којих се не може.
Ако ћу је напит по сласти,
напићу је унуцима и праунуцима
што у пекмезу брке масте,
лижу прсте, раздрагани као ласте.
Но коме ћу, ако њој нећу
што крај цркве Лазарице
вековима увија се, као сведок наше среће
што нам цар остави царство веће.
Напићу је нашим прецима, нашим свецима
и свим странцима, путницима и незнанцима.
А онда ћу попити једну и у своје име,
нека свако зине како имам добар цуг,
шљивовица мој је друг.
Јер је и она као и ја,
мученица, препеченица, вареница,
а и ја сам као она љута без пардона.
Зато бели свете знај,
у Србији је прави рај!
Шљиве се са крошњи модре,
ракија се пије место воде,
лековита она јесте
даће Бог да њоме протеку све чесме.
Ако нисте упознали њене ћуди,
баш ме чуди,
какви сте ви то људи?!
Ко је Србин и српскога рода,
тај од шљиве свега нека проба.
Ај, у здравље, нек се чаше пуне,
доћи ће време да вратимо круне!
Краљица је шљива знајте,
СРБИЈУ ми не дирајте!
Такмичење здравичара у Осечини, 29.08.2015.године