Дан: 23. септембар 2015.

ОДБЛЕСЦИ ЉУБАВИ

Насрћу жмарци
Кидају дамаре срца,
бол обузме тело
ка Христа са крста.

Мозак пулсира вихором
а клеца слабачко молено
машта саплиће и сеже високо
до Вавилона и небеских висина.

Безумље, саможивост, бес,
искључују из морфема реда,
Она је симбиоза идеала
Јер је крвоток урагански потреса.

О њој је ореол саткан
У аулама Оксфорда,
Равницама Стига,
божанском Олимпу,
Граду светлости,
рушилачкој Содоми и Гомори
а звезде носе у себи прекор
И даровност снаге па зато
Месец кара звезду Даницу.

Ова небеска јека и њене светлости
Дарују слепило очима
и све постаје варка и опсена.
Тада је љубав изгнана из илузија
Издајством осрамоћена
збиг вековних предасуда,
због знака Змије
јер Вага господари умом,
не може да сакрије немоћ и илузије.

Али је зато песник Пропорције
Подигао жени за уздарје
славолук са ловором
и заслужено њено величање.

Spavaj majko ne misli na mene
još sam srećan životu se divim
još tvoj dečak raščupane kose
ne druguje sa zorama sivim.

Spavaj majko sve je kao nekad,
baš se ništa promenilo nije
još mi srce iste stvari voli
još sam isti kao i ranije.

Spavaj stara i ne misli name
ne unosi bol u dušu svoju,
ja znam često u noći ustaješ
da pogledaš staru sliku moju.

Spavaj majko sve će dobro biti
i ništa se promeniti neće
spavaj stara snom anđela mirno,
spavaj majko ko u noći cveće.

Spavaj stara i ugasi sveće
nek te snovi drugim putem vode
tvoj će sin opet tebi doći,
u proleće kad se vrate rode.

Milovan Petrović

–

Стојим над гробом предака
И сећам се лелека
Што су ме плавили
Док су их на вечни пут испраћали.
Дете сам била
И нисам знала
Колико та су ми лица драга.
Сад кад их нема и када снага
И мени самој понестаје,
Бакина прича и дедин смех ми недостаје
Да ми смире срце кад погреши
Луду главу тада да утеши.
О, успомене моје драге,
Сад што дајете ми снаге
Да се борим и да живим,
Да се овоме свету дивим,
Хвала вам што још сте ту уз мене,
Што не дате срцу да увене.
Поред вас оно биће срећно,
С лицима драгим живеће вечно.