Месец: септембар 2015.

VELIKA GRAMATA ZA MALE

  Tražim od života gramatu Za ptice pevačice koje nikad ne polete, A pevaju suncu najlepše ode I nikad krilom, Ne okrznu nedostižno nebo, Suviše sitne da prate razmetljive kondore Što kreštavim kljunom srču zlatnu kišu. Za male što se nikad ne vinu, Tražim veliko priznanje, I počasno mesto pod suncem, Iz zlatnih visina da … Настави са читањем “VELIKA GRAMATA ZA MALE”

 

Tražim od života gramatu

Za ptice pevačice koje nikad ne polete,

A pevaju suncu najlepše ode

I nikad krilom,

Ne okrznu nedostižno nebo,

Suviše sitne da prate razmetljive kondore

Što kreštavim kljunom srču zlatnu kišu.

Za male što se nikad ne vinu,

Tražim veliko priznanje,

I počasno mesto pod suncem,

Iz zlatnih visina da im odjekne cvrkut

I nadjača glas jačega.

 

Tražim od poezije

Promociju za pesnike bez knjiga:

Svečanost tišine za gluve za aplauze

I slepe za pisana priznanja da su pesnici,

Za one najtiše što se ne razmeću papirnom slavom

I ne žive

Ako ne pišu bar prstom po prašini koja će ih pomesti.

Za tvoje najbolje

Pozovi poezijo publiku:

Duhove nepriznatih poeta iz prošlosti-

Nepoznate francuske trubadure

Što su inspirisali  poznatog Prevera,

I dronjave španske ulične svirače

Bezimene Cigane

Što su stvorili ime Lorki

Svi neka dođu

Sa po dve gramate za anonimne:

Sa vinutom sitnom  pticom pod jezikom

I perom palog kondora pod petom.

 

copyright © Nena Miljanović

ЉУБАВ ЈЕ ЧЕКАЊЕ…….Миладиновић Сандра

ЉУБАВ ЈЕ ЧЕКАЊЕ Срце у грудима још увек куца није ли постало стена!? Ти само реци „ДОЂИ“, и доћи ћу, знаћу зашто те ДО САДА нема… Пролазе дани, нестварне ноћи, полако учим да ходам, по ћилибару тихо, лагано, лако ћу звезде да додам…. Пут неба руке саме се дижу, хаљине дуге виоре…. Као заставе љубави … Настави са читањем “ЉУБАВ ЈЕ ЧЕКАЊЕ…….Миладиновић Сандра”

1451334974pizapw1408125284

ЉУБАВ ЈЕ ЧЕКАЊЕ

Срце у грудима још увек куца
није ли постало стена!?
Ти само реци „ДОЂИ“, и доћи ћу,
знаћу зашто те ДО САДА нема…

Пролазе дани, нестварне ноћи,
полако учим да ходам,
по ћилибару тихо, лагано,
лако ћу звезде да додам….

Пут неба руке саме се дижу,
хаљине дуге виоре….
Као заставе љубави вечне,
упорно дамари горе…..

Докле дубоке горе шуме?
Има ли јутро ожиљак?
Улице града одавно брује,
Макови траже вољени зрак…

Не! Знам да ме не вара овај
осећај, што рану дубоку соли…?!
Можда се срести не требамо,
јер права љубав и не постоји!?

У топлом куту тихе вечери,
као да ме једне очи занеше?!
Ти само реци „ДОЂИ“ и доћи ћу…!
Како се лако сумње одагнаше!?

И снови однеше дан по дан,
реч по реч, корак по корак,
а ми се и даље волимо,
за нас је лутање лек, али горак!

И ово чекање што зна да завара,
ко издалеко полако стиже?!
Ти само реци „ТО САМ ЈА!,
бар махни да знам да си ми ближе!

(с) Миладиновић Сандра

Хоризонт- Сандра Илић

Прогукати тихо једрину притицаја недужно нежно путити отвореном јасном бескрајном небеском простору модрога неба. Отвореном широком мору у пучину ока.   Начинити, ткајући украсити.   У недра нечујно подарити прожети осећај.

Прогукати тихо
једрину притицаја
недужно
нежно
путити отвореном
јасном
бескрајном небеском простору
модрога неба.
Отвореном широком мору
у пучину
ока.
 
Начинити,
ткајући украсити.
 
У недра
нечујно подарити
прожети осећај.

Poslednja pesma o tebi – Nenad Đekić

Danas se ništa sakrit ne može, znam da se pitaš, od nekih to čujem, zašto ti često pišem pesme i svoje ti stihove posvećujem.   Zato osetih obavezu tešku, da odgovor dam ti na pitanja tvoja, zašto ti nežne stihove pišem i tako nastade, o tebi, poslednja pesma moja.   Svakom  piscu dođe zlo vreme, … Настави са читањем “Poslednja pesma o tebi – Nenad Đekić”

Danas se ništa sakrit ne može,

znam da se pitaš, od nekih to čujem,

zašto ti često pišem pesme

i svoje ti stihove posvećujem.

 

Zato osetih obavezu tešku,

da odgovor dam ti na pitanja tvoja,

zašto ti nežne stihove pišem

i tako nastade, o tebi, poslednja pesma moja.

 

Svakom  piscu dođe zlo vreme,

kad ne zna šta više u stih da stavi,

pa  tada u svemu podsticaj traži

i onda po nekad gluposti pravi.

 

Već znaš zašto izabrah tebe,

misli mi izdaše već nastale pesme,

ali ti sada, sa ozbiljnošću kažem,

ne pomislih nikad, nešto što se ne sme.

 

Pod pero mi pade kao anđeo s’neba,

čudom te nađoh, al’ u pogrešno vreme,

maštu mi pokrenu pojavom svojom,

pa te iskoristih, bez kajanja i treme.

 

Nekad sam prava dvorska budala,

ali u duši sam realan tip,

pišem o tebi sa takvom vrelinom,

ali sam ipak, hladan kao kip.

 

Od silnih misli i snova o tebi,

ostaće samo stihovi i teze,

jer ja ipak u realnosti živim,

ne mogu zajedno, bitange i princeze.

Језгро – Сандра Илић

Данас смо у данас тихи говор ономе ко ћути посебан значај Губитак драгоценог све стварно и ништа нестварно И јесте и није Неизрециво сопствен ватрен котур воска непобедан јунак сјајни сунчев колут Онога што јесте Површ Земље време четири су угла молитвом окрећу истоку Сунце десном рамену заштитника душа дарива обиљем изврсности врлину. Сандра Илић

Данас смо у данас
тихи говор ономе ко ћути
посебан значај
Губитак драгоценог
све стварно и ништа нестварно
И јесте и није

Неизрециво сопствен
ватрен котур воска
непобедан јунак
сјајни сунчев колут
Онога што јесте

Површ Земље време
четири су угла
молитвом окрећу истоку
Сунце десном рамену
заштитника душа
дарива обиљем
изврсности
врлину.

Сандра Илић

Zbog nje je i jesen lepa – Nenad Đekić

Ne volim jesen,kad kiša pada i kad vetar orgulje svira, tad se osećanja, na hladnoći skupe a na suncu su, lepša i šira.   Svanu baš jedan tmuran dan, jedva naterah sebe, da pođem od kuće, tad na ulici tebe sretoh, odjednom posta za jesen vruće.   Baš kad pomislih da sunca nema i da … Настави са читањем “Zbog nje je i jesen lepa – Nenad Đekić”

Ne volim jesen,kad kiša pada

i kad vetar orgulje svira,

tad se osećanja, na hladnoći skupe

a na suncu su, lepša i šira.

 

Svanu baš jedan tmuran dan,

jedva naterah sebe, da pođem od kuće,

tad na ulici tebe sretoh,

odjednom posta za jesen vruće.

 

Baš kad pomislih da sunca nema

i da će tek doći  kad šuma  olista,

ono se stidljivo iz prikrajka javi,

to beše tvoj osmeh što greje i blista.

 

Gde odu zvezde kad svane dan?

To nikad ljudi nisu znali.

A ja ih vide u očima tvojim,

vrati nebu zvezde, ti lopove mali.

 

A ovih dana mora su mirna,

nema talasa da lađe nose.

Gde nestaše, ti talasi silni?

Znam, ti ih sakri u svoje kose.

 

Sad su i reke tihe i neme.

Gde nesta žubor, umilan, blag?

Nigde ga nema a svuda ga traže,

u tvom se glasu oseća, njegov trag.

 

Shvatih sada zašto si lepa,

nežna i mila, đavolica mala,

jer je priroda darežljiva bila,

sve ti je svoje, najlepše dala.

OGORČENO O ODAMA

  Ne umem pesmu o jeseni (A da nije i o ljubavi) Da  je sasvim moja I da je bogata i radosna Kao rog izobilja ili ispunjeno srce   Nehotice Provuče mi se između redova elegični Prever I sipa uvelo lišće po stihovima Otkinuto lišće Žuto Kao Lorkina nespokojna septembarska luna Suvo Kao suv Šantićev … Настави са читањем “OGORČENO O ODAMA”

 

Ne umem pesmu o jeseni

(A da nije i o ljubavi)

Da  je sasvim moja

I da je bogata i radosna

Kao rog izobilja ili ispunjeno srce

 

Nehotice

Provuče mi se između redova elegični Prever

I sipa uvelo lišće po stihovima

Otkinuto lišće

Žuto

Kao Lorkina nespokojna septembarska luna

Suvo

Kao suv Šantićev muški plač bez suza

Kao gorčina svih od poezije prevarenih pesnika

Da su voljeni koliko su voleli

 

Pokušavam

Ali sve reči

Potrošili su pesnici pre mene

Ja nemam ni jednu novu

Za raskošnu odu oktobru

Hvalisavu kao Miholjskog sunca sjaj

O rodu i darovima smirene jeseni

 

Taj rod

Ne zasejasmo zajedno ti i ja

I sad sam ogorčena

I kao Drainac psujem sve poetske prevare

I jeseni zlatne lažni sjaj

I poeziju kojom sam lagala da sam ti ljubav

I koja me lagala da sam pesnikinja

I sebe što potkradam pesnike

I tebe

Jedinog koji me nisi lagao  da voliš

Kad si me prestao voleti

copyright © Nena Miljanović

ОДБЛЕСЦИ ЉУБАВИ Насрћу жмарци Кидају дамаре срца, бол обузме тело ка Христа са крста. Мозак пулсира вихором а клеца слабачко молено машта саплиће и сеже високо до Вавилона и небеских висина. Безумље, саможивост, бес, искључују из морфема реда, Она је симбиоза идеала Јер је крвоток урагански потреса. О њој је ореол саткан У аулама Оксфорда, … Настави са читањем “”

ОДБЛЕСЦИ ЉУБАВИ

Насрћу жмарци
Кидају дамаре срца,
бол обузме тело
ка Христа са крста.

Мозак пулсира вихором
а клеца слабачко молено
машта саплиће и сеже високо
до Вавилона и небеских висина.

Безумље, саможивост, бес,
искључују из морфема реда,
Она је симбиоза идеала
Јер је крвоток урагански потреса.

О њој је ореол саткан
У аулама Оксфорда,
Равницама Стига,
божанском Олимпу,
Граду светлости,
рушилачкој Содоми и Гомори
а звезде носе у себи прекор
И даровност снаге па зато
Месец кара звезду Даницу.

Ова небеска јека и њене светлости
Дарују слепило очима
и све постаје варка и опсена.
Тада је љубав изгнана из илузија
Издајством осрамоћена
збиг вековних предасуда,
због знака Змије
јер Вага господари умом,
не може да сакрије немоћ и илузије.

Али је зато песник Пропорције
Подигао жени за уздарје
славолук са ловором
и заслужено њено величање.

SPAVAJ MAJKO NE MISLI NA MENE – Milovan Petrović

Spavaj majko ne misli na mene još sam srećan životu se divim još tvoj dečak raščupane kose ne druguje sa zorama sivim. Spavaj majko sve je kao nekad, baš se ništa promenilo nije još mi srce iste stvari voli još sam isti kao i ranije. Spavaj stara i ne misli name ne unosi bol u … Настави са читањем “SPAVAJ MAJKO NE MISLI NA MENE – Milovan Petrović”

Spavaj majko ne misli na mene
još sam srećan životu se divim
još tvoj dečak raščupane kose
ne druguje sa zorama sivim.

Spavaj majko sve je kao nekad,
baš se ništa promenilo nije
još mi srce iste stvari voli
još sam isti kao i ranije.

Spavaj stara i ne misli name
ne unosi bol u dušu svoju,
ja znam često u noći ustaješ
da pogledaš staru sliku moju.

Spavaj majko sve će dobro biti
i ništa se promeniti neće
spavaj stara snom anđela mirno,
spavaj majko ko u noći cveće.

Spavaj stara i ugasi sveće
nek te snovi drugim putem vode
tvoj će sin opet tebi doći,
u proleće kad se vrate rode.

Milovan Petrović

–

Успомене – Ивана Зајић

Стојим над гробом предака И сећам се лелека Што су ме плавили Док су их на вечни пут испраћали. Дете сам била И нисам знала Колико та су ми лица драга. Сад кад их нема и када снага И мени самој понестаје, Бакина прича и дедин смех ми недостаје Да ми смире срце кад погреши … Настави са читањем “Успомене – Ивана Зајић”

Стојим над гробом предака
И сећам се лелека
Што су ме плавили
Док су их на вечни пут испраћали.
Дете сам била
И нисам знала
Колико та су ми лица драга.
Сад кад их нема и када снага
И мени самој понестаје,
Бакина прича и дедин смех ми недостаје
Да ми смире срце кад погреши
Луду главу тада да утеши.
О, успомене моје драге,
Сад што дајете ми снаге
Да се борим и да живим,
Да се овоме свету дивим,
Хвала вам што још сте ту уз мене,
Што не дате срцу да увене.
Поред вас оно биће срећно,
С лицима драгим живеће вечно.