РАСИНСКА ОАЗА
Вила си ми косу низ брзаке,
и мрсила низ густе врбаке,
заносила загонетом стазом,
и појила незнаном оазом….
Вукла си ми мисли назад себи,
грлила ми скуте у туђини,
гурала те када болиш јако,
али сам те ковала у злато….
Нема тебе, неста душе моје,
нема пулса, откуцаје броје,
све се птице сјатиле крај јаза,
живим само крај рођених стаза…
Дрхтим тако усамљена, тиха,
назирем да ноћ се спушта скоро,
испред твога вечно младог лика
волела бих да се будим зором…
И не сумњам, ти си оно место,
где се светлост настанила тајно…
Ти си она звезда јарко светла,
а срж ти је небо дало давно…..
Имена ми, порок си одувек,
постеља си и мојој сујети,
огладнела за тобом сам једном,
само теби увек назад летим….
Колико си загонетки дала,
одговора којим не знам броја…
Месечевим опекама драга,
где год течеш посута су поља….
И клекла бих да ти се помолим,
да опростиш што те не послушах…
Увек си ми говорила тихо,
жуборила где год ми је душа….
И тако ми ових плодних поља,
воденица које ућуташе,
на твом дну би сред свечаног пира
валовито створила огњиште….
И тако ми свих ових милина,
што се слише измеђ капи вина,
ројеви су одавно оплели,
мирис грожђа пут твојих дубина…
(с) Миладиновић Сандра