Месец: октобар 2015.

БЕСНИ ВЕТРОВИ
Одавно ова душа учи
да трчи пољима,
да плива морима,
да топи санте,
разбија окове,
да ломи чаше,
и прави скокове…

Одавно су јој опсесије
бесни ветрови,
таласи који се пене,
разбијају о стене…
Одавно хода
боса ноћима,
под сјајним звездама
разбаца бреме…

Одавно се дави
у капима вина,
звуцима харфи
и виолина,
погледу ћутања
сањарења,
као лептир шапуће
сатима, данима…..

Не могу јој ништа
радозналој,
враголастој, врцавој,
а понекада сетној,
не могу јој ништа
тврдоглавој, упорној,
ништа не могу,
надасве спретној!

Зароби ме у трену
разуздана,
борба са њом је
непоуздана!
Бесна ме окује у трену,
у часу ме ослободи
сузама заливену!

Животом пуна
над облацима,
воли да спава
на пропланцима…
Зна та да остајемо
до задњег дана
на улицама
чежњивог Балкана!

(с) Миладиновић Сандра

МОЈ ПТИЋ

Са тобом сам упознала грех
дно дубље од вулкана,
у трену изгубила све,
од мака постала мања…

Глуве ми усне посташе,
пресушише извори даха,
када ме савлада смех,
ја ходах тлом од стакла….

Дубине нико не разуме,
док тама царује душом,
ништа се не препознаје,
само завлада пустош…..

Неком помаже сламка,
неком ни пружена рука,
а ја сам ти се дала,
гоњена љубављу мука….

У вечност гледах тада
очима белог анђела,
Није ти било ни жао
да кршиш крила стамена!?

Живела сам моменте,
од речи би настала суша,
да није било илузије,
празна би остала душа!

Када нешто имаш па изгубиш,
осетиш пепела мирис,
ако Свето Писмо отвориш
изнова крећеш да живиш!

Онда када лава је кренула
да куља и руши све,
као птица сам се винула,
да спасим огњиште…..

Птић беше у паперју,
али обрадова се Сунцу,
нико не познаје таму
док стварно не спозна душу….

После свега још више волим,
и старе ране зарасле,
нове никако не солим….
Што не уби носи се уза се!

(с) Миладиновић Сандра

ПРЕЖИВЕЛИ

Забелела зора, иако не мора,
зарудело небо бистро плаво, ведро,
нестале су але ноћног поветарца,
сад хорови птица брује из недарца….

Сумњиво су снови промолили косе,
чаробњак забрани да се не искраду,
баци застор чежње па их покри целе,
задњи отпор неста – као да их бере!

У топлој се руци шћућурило лане,
ко’ бибирче што се ниодкуда нађе,
учини се притом да срце застаје,
да нестаје снаге и да тону лађе…..

Бруји моћно коло, виоре се гране,
за њима се виде весели димњаци,
нека струја крену још брже да тече,
влада неверицом, осташе мадраци….

И није то лако загрљај избећи,
и вољеног тамо негде оставити,
заболи сред груди, и нема ту среће,
али јецај рече“ Тако мора бити!“

Кад мора нек буде – тако и никако,
тек уморне руке нек одморе душу,
нек се нађе голуб што ће вест пронети,
да су сродне душе преживеле сушу!

(с) Миладиновић Сандра

ТИКА ДА….
Чули сте за Змаја
ту крај наших зграда,
страшног попут таме,
који ватром влада?!

Шуња се лагано,
трапом амо –тамо,
њише га кад хода,
ко’ бокове брода…

Стапа се са парком
и околним жбуњем,
Тика Да га зову,
он остаје збуњен?!

Тика Да? Ја?!

Огледало каже
да је страшно опак,
али у забавишту
залогај му горак!

Онај врабац који,
скакуће по грани
за главу је већи….
Зар Змај да је мањи?

Мама каже да ће
Тика Да нарасти,
тај врабац је већи
јер је наш змај млађи!

(с) Миладиновић Сандра

Mом вољеном братанцу Кости Миладиновић