Ta drevna kula Stefanova,
što Manasiju svetu od dušmana skriva,
u miru provodi staračke dane,
a noću slavnu prošlost, svoju sniva.
Na sebi vidi Stefana svoga,
sina srpskog nebeskog cara,
a oko njega vitezove,
pune snage, vere i žara.
Na usnulu kulu sunce pade,
rađa se letnji avgustovski dan
I vidi čuda, oklopi sjaje,
jutro u javu pretvori san.
U jednom danu vreme se vrati,
kule blistaju, kao sagrađene tek,
čuje se galop oklopnih konja,
ponovo ožive srednji vek.
Sveta polja, baš kao nekad,
ponovo prekriše čadori beli,
čuje se pesma trubadura
dok vino piju vitezovi smeli.
Tu su i dame crvene kose,
čine ih nežnim haljine bele.
To je samo optička varka,
njihovo oružje su, smrtonosne strele.
Čuje se pesma na sve strane,
po maču svi su rođena braća,
ali dok veče lagano pada
I želja za borbom, poče da se vraća.
Baš kao nekad, u srednjem veku
počeše slavne viteške igre,
oklopi teški stežu im grudi
a vitezovi, okretni kao čigre.
Borba poče, čuje se zveket
oružja teškog što oklop mrvi,
samo što sada, u ovom dobu
to behu igre bez suza i krvi.
Sa neba Stefan sve to gleda,
ognjeni vitez reda Zmaja,
sad na počinak mirno može
jer dok je vitezova ni Srbiji nema kraja.
