U ludo aprilsko veče,
poveo si me do reke,
(bez mosta između dva života)
i proklinjao kamenje spoticanja
(bio si oženjen),
kleo si život
i kleo se da sam ti ljubav
“dok nas smrt ne rastavi”.
Dva lažna svedoka,
pun mesec i moja prazna poezija,
overili su mi tvoju vrelu zakletvu…
U mudru jesenju zoru
oštro je mirasalo na protekle vode,
na tvoje hlađenje i moju smrt:
mesec i moja duša
sahranili su jedno drugo
između korica ispunjene knjige pesama o ljubavi
koju sam zatvorila u sebi
posle tebe.