Заривена у игличасте стене,
Планина је као крстача дубоко
Загазила у паклену реку Стикс,
Понављала својим хуком опорим
Да су паклене двери затворене
И да се уз њих нико
Не пење у рајске висине.
Ни свеће нису хтеле…
Из дубине амбиса дах ледени бије
Јер душе мртвих одоздо дишу…
Месец је грозоморно
На детињство подсетио
Ппориве изазвао
И стташна туга је букнула.
Игличасти глог се разбокорио,
А тамо је из спаваће собе израстао.
Тропрсти јавор горостасно
Надвисио згариште
А дивљака јабука насред гостинске
Собе родила, једино она жели
Да образ оплемени,
Да госту послужи слатко
И српско пиће’жежено.
Струјање уплашеног планинског вихора
Подсећа на уклетост,
На залуђеност,
На зачуђеност,
На мржњу,
А стална асонанца УУУ на вууук,
Јер је човек човеку…
Јато врана злослутно подиже хук,
А њему сада, као дечаку некада,
Пламени језици запуцкеташе пред очима,
Црева закрчаше
Док је јужни ветар дунуо,
Привиђења, игра вампира, кошмар
Још се нине смирио.