Месец: јул 2014.

Prosuću zvezde na tvoje pute,
nek dođu u tvoj san,
pozvaću mesec boje žute,
reći da otera dan.

 

Moliću dan da ne žuri,
da jutrom ne kvari san,
tražiću sat da ne juri
i zorom donese dan.

 

Pozvaću kišu na tvoje skute,
da spere tugu i bol,
doneti radost na tvoje pute
i sreću od jutra tog.

 

Sklanjaću sene sa staze tvoje,
da lakše savladaš strah,
tražiću ruke da se spoje,
da živim za tvoj dah.

 

Milovan Petrović

–

Na kraju sela,

u staroj kući,

starica sama sedi.

Na zidu lampa,

u srcu tuga,

zadrhti plamen bledi.

Njene su misli negde daleko,

u zemlji snega i leda,

u sobi ormar,

na njemu slika,

sa slike sin je gleda.

Drhtava ruka,

sad Boga moli,

kandilo s’ zida se klati;

“Gospode Bože,

pomozi sinu,

da mi se kući vrati”.

Nestaje ulja,

lampa se gasi,

nastaje mrkla tmina,

starica šapće svoju molitvu;

“O… Bože vrati mi sina”.

 

Milovan Petrović

–

Ne znoje se u strahu oni koji istinu govore
Niti vicu oni koji svet kriju u lazima svojim
A ja pred tobom stojim kao pred prozore
Koji cekaju da se otvore; stari drveni ram
Osecam kako se naslusao od stuba zvanog sram
Reci mi istinu koju kriju zidovi ovi?
A farba bledi,drvo puca od nestasnih zizaka
Koji svoj dom nadjose u starosti tvojoj
Kako to da te niko ne pogleda u jadnosti svojoj?
Zatvarao si price koje letese sa ulica ovih
Gadjan kamenom po stotinu puta izbrojih
Nemoj mi reci da si umoran od ovih prica
Ova zgrada krije takve tajne; napisi na staklu
Ja jos umem da citam, vidim svako slovo tvoje
Svaki red svaka tacka ko godova na panju
Kako niko ne vidi u kakvom si stanju?
Jer ne umire brzo covek koji zivi od rada
A niti ti i ja koji cutnju krijemo sada; reci
Sta ce biti kada i poslednja ode sarka?
Sve ce izgledati kao jedna velika varka.