НАСЛЕЂЕ – Миладиновић Сандра

НАСЛЕЂЕ

Мирише земља док пада киша,
потоци теку низ лице и кроз косу,
до голе коже влага се слила,
не одолевам њеном пркосу.

Небеска река све јаче лије,
усудила се да ме пригрли,
да се ко’ талас о ноге вије,
љута ил’ несташна глад да утоли.

Слива се потоцима преко пута,
низ стабла и лишће дрвећа,
надолази више сваког минута,
нема ни птица ни лавежа.

Ни жубор реке не чује се,
ветар се одмара испод крова,
нигде нема ни живе душе,
брда стражаре стаменог кова.

А ја у крошњи ораха чекам,
затечена, али срећна као дете,
свака минута као да спрема,
стихове шти би да полете.

Муње и громови све су даљи,
и кишне капи све су ређе,
а ја сам срасла са бескрајем,
и крила ми расту у наслеђе.

(с) Миладиновић Сандра