Месец: новембар 2012.

Stojim, posmatram nebeske dubine,
ispunjavam u glavi šupljine.

Zamišljam reči nedorečene,
neiskazane u dolini Tuge.

Obasipaju me zvezde, plašt noći me pokriva,
senka stvarnosti setu moju ne skriva.

Priča teče razumno, možda naglo ali iskreno,
i ne osećam se umanjeno.

Razbijam monotoniju, jer ne gubim sebe
smisao ne ostaje, menja se, jer nemam tebe.

Kameleon u ljubavi koji dva tela spaja
nema kajanja, jer nema mržnju koja razdvaja.

U okvirima začaranog kruga ponavljanja
neobjašnjive Sile poretka…
stavljaju Reč na neopisivu lepotu –
krajnje neograničenog prostora
u vremenu bez vremena.

Zraci Sunčevih ruku koje sve dotiču
daruju život dižući ga iz pepela;
ne brišu ga, ne odbacuju ga
u tokovima Vatre, Zemlje i Duha
u snovima bez sanjara.

Prašina lebdi na duhovima,
ostavlja obrise njihovih reči i dela –
i znanih i neznanih
– u fazama izgradnje Svesti
u prostoru bez prostora.

Ispred mene nepregledno more
Iznad mene nemirno nebo
Iza mene pobunjena masa prestrašenih ljudi

U moru sirene zloslutnice mame svojom pesmom
Nebo drhti od gromova Božijega gneva
Iza mene strah ljudi probuđen najavom kraja ovoga sveta

U glasovima Sirena su čini koje najavljuju Raj
Iz neba grmi zvuk koji u srcu izaziva strahopoštovanje
Iza mene se budi Haos koji vodi u prazninu

Gde me mamite, vi Sirene koje najavljujete propast?
Kako Bože da te zamolim za oproštaj?
Kako ljudi, da vam dođe Mir i konačnu nadu u bolje sutra?

U mislima već slutim
Tvoje zadnje reči.

Nemam bol
Nemam patnju
Imam prazninu

U očima se ne ogleda
Ogorčenost i samoća.

Samo tišina
Samo praznina.

– Ni trenutak
– Ni uspomena
– Ni slika.

Samo na usnama lebdi
Moć Poricanja.

Močvara je zagrljena maglom
kao providnom zavesom tajni nastanka života

Poređani u kolonu mali svici idu prema bari
u svom bleštavom vrtlogu vođeni odjekom divljine.

Lijane se prepliću u ljubavnom zanosu
Nameću osećaj da su tu od početka Nastanka.

Radoznali Sunčevi zraci tu ne dopiru
Jer krošnje drevnih stabala su odlučne i ljubomorne.

Cveće je ipak mirisno i željno topline i dodira
Dok kruniše Kapiju od Cveća koja pokazuje
– izlaz iz Pakla.

Spi mirno, zenice oka moga,
Neka zvezde krase spokojom čelo tvoje.
Spavaj u naručju mom, s blagoslovom od Boga
Neka ti zaštitu od loših snova daju ruke moje.

Laticama ruža milujem ti nežno lice
Sa skuvanim čajem od nane koji piješ.
Nežnim pokretima kao zamahom krila ptice
Ja ti nameštam u krevetu medu kojeg uvek kriješ.

Zevni slatko, onako kako samo ti umeš
Sa tvojim protezanjem i osmehom tvojim.
Ušuškaću te u jastuke tvoje sve dok ne uspeš,
Da zaspiš i poneseš moju ljubav ovog sveta u snovima svojim.

U telu peva prokleta krv…
Odjekuje li to čist topao glas
Ili je to samo falš?

Poljupci gazele bude snene oči,
Mame na toplinu,
Strast osećaja nastalih za sekund!

Malene ručice
Držim uzbuđeno.
Ljuljuškam uplakano telo
U mom krilu.

Tužan je taj pogled…
Tako dalek…
Tražeći slobodu
Izvan belih, sumornih zidova.

Šta to moje malo srce misli?
Šta oseća?