Месец: децембар 2011.

Sve ma podsjeća na ljubav-Mile Tešanović

                     Sve me podsjeća na ljubav Sve me podsjeća na ljubav iz snova, iz bajki… Na ljubav dječice i majki. Naše tačke dodira; putevi i sni, priče, romani i filmovi svi stihovi ustreptali jagodice nježne nekada suzne oči, čarke neizbježne…   Takva je tvoja duša, plemenita Godinama nisam bio mazan U naručju bezbrižan Kako sam … Настави са читањем “Sve ma podsjeća na ljubav-Mile Tešanović”

                     Sve me podsjeća na ljubav

Sve me podsjeća na ljubav

iz snova, iz bajki…

Na ljubav dječice i majki.

Naše tačke dodira;

putevi i sni,

priče, romani i filmovi svi

stihovi ustreptali

jagodice nježne

nekada suzne oči,

čarke neizbježne…

 

Takva je tvoja duša, plemenita

Godinama nisam bio mazan

U naručju bezbrižan

Kako sam ti zahvalan za saznanje

za prepoznanje

Dijete sam u godinama ovim,

vremenu srebrenih vlasi

kad u naše tajne, neke, bivše

gdje se, još uvjek, tanašni otkucaj čuje,

dok tamo, negdje, vjetrovi bruje,

pucketaju ledenice,

mi smjelo zujimo,

po poljima cvijetnim

diramo skrivena gnijezda;

laste, ševe, prepelice..

 

A nosilo me vrijeme

i baš nikad, nikad, nisam bio sam

Skupilo se mulja, bisernih školjki… i svega

Mislio sam neću,

nikad neću moći

ama baš sve

baš sve, da ti dam.

 

Biografije pisaca – Marina Mihajlović-Živković

Ja sam Marina Mihajlović-Živković. Rođena sam u Aleksincu, 1982. godine , a živim u Kruševcu. Imam objavljenu zbirku poezije Apsolutno ljubavna lirika, u izdanju Nove poetike i KIZ Beograd. Pored toga, moje pesme se nalaze u više zbornika poezije. Predstavljam svoje radove na pesničkim susretima, kao i putem FB i raznih blogova.  

Ja sam Marina Mihajlović-Živković. Rođena sam u Aleksincu, 1982. godine , a živim u Kruševcu. Imam objavljenu zbirku poezije Apsolutno ljubavna lirika, u izdanju Nove poetike i KIZ Beograd. Pored toga, moje pesme se nalaze u više zbornika poezije. Predstavljam svoje radove na pesničkim susretima, kao i putem FB i raznih blogova.

 

MAGIJA – Latinka Djordjević

MAGIJA Srebrnom zvezdom, kosu ukrasim, nebo rukom zaklonim, nemir svoj tebi podarim, pa rekom ljubavi  zaplovim. Zaigram na oštrici meseca opojnost trenutka razvejem i olujom hladnih suza, oboje potopim.

MAGIJA

Srebrnom zvezdom,
kosu ukrasim,
nebo rukom zaklonim,
nemir svoj tebi podarim,
pa rekom ljubavi  zaplovim.

Zaigram
na oštrici meseca
opojnost trenutka razvejem
i olujom hladnih suza,
oboje potopim.

Настави са читањем “MAGIJA – Latinka Djordjević”

Кажи како улазиш у своје име

  Тихом мијеном стаза Што ти кораке увијек остави на прагу У закључаности именовања Лако као јелен Што међ своје рогове кроти свијет Болно као пчела што жаоку Остави непријатељу И одлети да умре сама И што је још важније Са чијим ћеш именом на уснама Изаћи из свог именовања   ©Мирослава Одаловић

 

Тихом мијеном стаза

Што ти кораке увијек остави на прагу

У закључаности именовања

Лако као јелен

Што међ своје рогове кроти свијет

Болно као пчела што жаоку

Остави непријатељу

И одлети да умре сама

И што је још важније

Са чијим ћеш именом на уснама

Изаћи из свог именовања

 

©Мирослава Одаловић

Погледај казаљке избијају сат

  Твоје вријеме ниче Млада зôрна трава поноћи Болом мака рођена крв у венама Проклијаће к’о руже у твојој башти К’о руже за које знаш Да пресађена су срца угушеног трена Она ти се осмјехом отварају Раслистано ти руке зову у раст А ти крај прозора Ти која срца још изгубила ниси У ноћ плачеш … Настави са читањем “Погледај казаљке избијају сат”

 

Твоје вријеме ниче

Млада зôрна трава поноћи

Болом мака рођена крв у венама

Проклијаће к’о руже у твојој башти

К’о руже за које знаш

Да пресађена су срца угушеног трена

Она ти се осмјехом отварају

Раслистано ти руке зову у раст

А ти крај прозора

Ти која срца још изгубила ниси

У ноћ плачеш

Са временом избијеним из зазиданог окна

Ка теби

Зашто

 

©Мирослава Одаловић

О пјесми

    Ти пунила си чаше Ријечи у чаше од стакла капље Пехаре златне за громогласно ‘Пиј’ великих ћутњи   Ти пунила си чаше На трпезама земаљским Застрта знамења Што по срчи ходају   Ти пунила си чаше Ко сате у пјешчане сате По пијеска по коме Исписујеш имена Од стакла капље Прстима исписујеш бразготине … Настави са читањем “О пјесми”

 

 

Ти пунила си чаше

Ријечи у чаше од стакла капље

Пехаре златне за громогласно

‘Пиј’ великих ћутњи

 

Ти пунила си чаше

На трпезама земаљским

Застрта знамења

Што по срчи ходају

 

Ти пунила си чаше

Ко сате у пјешчане сате

По пијеска по коме

Исписујеш имена

Од стакла капље

Прстима исписујеш бразготине гутљаја

Ореш и преораваш пијана

Преко ивица преливаш се

 

©Мирослава Одаловић

У сломљеном хљебу стануј

  Мирисни топао међ’ прстима Струј пуцања његове коре Проспи птицама крилате мрве Храни свијет собом Глађу неба изгрижен Немиром тијела изједен Покрени лет   ©Мирослава Одаловић

 

Мирисни топао међ’ прстима

Струј пуцања његове коре

Проспи птицама крилате мрве

Храни свијет собом

Глађу неба изгрижен

Немиром тијела изједен

Покрени лет

 

©Мирослава Одаловић

Почетак планине

Тако су ме вјенчале тишине У бубњу што гори добовала сам Оглушена о глас што из вјетра Разлистава крајичке јесени Превлачи преко жица неба Гдје достатно је живјети на акорду Једног усамљеног даха У угловима ријечу склупчано Молио је глас С плашта јесењен откинут лист Зарубио сва доба Челом од свемира Ударио о хладно тло … Настави са читањем “Почетак планине”

Тако су ме вјенчале тишине

У бубњу што гори добовала сам

Оглушена о глас што из вјетра

Разлистава крајичке јесени

Превлачи преко жица неба

Гдје достатно је живјети на акорду

Једног усамљеног даха

У угловима ријечу склупчано

Молио је глас

С плашта јесењен откинут лист

Зарубио сва доба

Челом од свемира

Ударио о хладно тло чекања

Његов ехо мој  младожења

Руку под руку ми раскриљени

Болно рођен почетак планина

 

©Мирослава Одаловић

Пусти га да иде

  Он има своју ноћ на штакама И храмље И тако мора Јер не може другачије   Он има своје огртаче И скида их Баца подно сводове звјездане Што казаљкама су круг од сна   Он има своје шешире И пуни их сатима данима Стопом свога недогледа Обогаљен Стари уморни Хрон   Пусти га да … Настави са читањем “Пусти га да иде”

 

Он има своју ноћ на штакама

И храмље

И тако мора

Јер не може другачије

 

Он има своје огртаче

И скида их

Баца подно сводове звјездане

Што казаљкама су круг од сна

 

Он има своје шешире

И пуни их сатима данима

Стопом свога недогледа

Обогаљен

Стари уморни Хрон

 

Пусти га да иде

Не можеш му помоћи

Он мора у храст

У онај храст крај пута

 

Ти остани

Јер вријеме је на твојој страни

 

©Мирослава Одаловић