Погледај казаљке избијају сат

Твоје вријеме ниче

Млада зôрна трава поноћи

Болом мака рођена крв у венама

Проклијаће к’о руже у твојој башти

К’о руже за које знаш

Да пресађена су срца угушеног трена

Она ти се осмјехом отварају

Раслистано ти руке зову у раст

А ти крај прозора

Ти која срца још изгубила ниси

У ноћ плачеш

Са временом избијеним из зазиданог окна

Ка теби

Зашто

©Мирослава Одаловић