Дан: 17. децембар 2011.

 

Тихом мијеном стаза

Што ти кораке увијек остави на прагу

У закључаности именовања

Лако као јелен

Што међ своје рогове кроти свијет

Болно као пчела што жаоку

Остави непријатељу

И одлети да умре сама

И што је још важније

Са чијим ћеш именом на уснама

Изаћи из свог именовања

 

©Мирослава Одаловић

 

Твоје вријеме ниче

Млада зôрна трава поноћи

Болом мака рођена крв у венама

Проклијаће к’о руже у твојој башти

К’о руже за које знаш

Да пресађена су срца угушеног трена

Она ти се осмјехом отварају

Раслистано ти руке зову у раст

А ти крај прозора

Ти која срца још изгубила ниси

У ноћ плачеш

Са временом избијеним из зазиданог окна

Ка теби

Зашто

 

©Мирослава Одаловић

 

 

Ти пунила си чаше

Ријечи у чаше од стакла капље

Пехаре златне за громогласно

‘Пиј’ великих ћутњи

 

Ти пунила си чаше

На трпезама земаљским

Застрта знамења

Што по срчи ходају

 

Ти пунила си чаше

Ко сате у пјешчане сате

По пијеска по коме

Исписујеш имена

Од стакла капље

Прстима исписујеш бразготине гутљаја

Ореш и преораваш пијана

Преко ивица преливаш се

 

©Мирослава Одаловић

 

Мирисни топао међ’ прстима

Струј пуцања његове коре

Проспи птицама крилате мрве

Храни свијет собом

Глађу неба изгрижен

Немиром тијела изједен

Покрени лет

 

©Мирослава Одаловић

Тако су ме вјенчале тишине

У бубњу што гори добовала сам

Оглушена о глас што из вјетра

Разлистава крајичке јесени

Превлачи преко жица неба

Гдје достатно је живјети на акорду

Једног усамљеног даха

У угловима ријечу склупчано

Молио је глас

С плашта јесењен откинут лист

Зарубио сва доба

Челом од свемира

Ударио о хладно тло чекања

Његов ехо мој  младожења

Руку под руку ми раскриљени

Болно рођен почетак планина

 

©Мирослава Одаловић

 

Он има своју ноћ на штакама

И храмље

И тако мора

Јер не може другачије

 

Он има своје огртаче

И скида их

Баца подно сводове звјездане

Што казаљкама су круг од сна

 

Он има своје шешире

И пуни их сатима данима

Стопом свога недогледа

Обогаљен

Стари уморни Хрон

 

Пусти га да иде

Не можеш му помоћи

Он мора у храст

У онај храст крај пута

 

Ти остани

Јер вријеме је на твојој страни

 

©Мирослава Одаловић

 

 

Кад јој се у бунар срце спусти

Кад од звијезде и сузе зацакљена

Склизне у заборав

Јо јад голо осликано тијело

Скупо плаћене плесачице

Склизне у трзај јефтиног танга

Зато ме не гледај

Ти си лаж почетка

Јер знаш свој крај

И не постоји ништа

Што би између могла погледом створити

 

©Мирослава Одаловић

 

Пију ноћ к’о што ноћ пије бунар срца

Дивну чисту ноћ дивног бунар срца

Што наздравља куца са ивице гласа

 

То пију то пију то пију усне моје

Пију дан к’о што дан пије плаво јутро

Невино чист дан невино плаво јутра

Што се плавим гласа усном се бјеласа

 

©Мирослава Одаловић