РАЗБОЛЕ СЕ ДЕДА МРАЗОВ ИРВАС

ОКО НОВЕ ГОДИНЕ ПИТАЊА ЈЕ МНОГО А ПОКЛОНЕ ДОБИЈА СВАКО ДЕТЕ СТРОГО НИКО СЕ ОД ДЕЦЕ НИЈЕ УПИТАО  ГДЕ СЕ ЦЕЛЕ ЗИМЕ ДЕДА МРАЗ СКИТАО   НИЈЕ ДЕДА СЕДЕО И ИСПИЈАО ТОПЛИ ЧАЈ НЕГО ЈЕ САТАВЉАО ЈЕДВА СКРАЈЕМ КРАЈ ИРВАС СЕ РАЗБОЛЕО А ВАКЦИНЕ НЕМА ИРВАСОВО МЛАДУНЋЕ ЈОШ МЛАДО ПА ДРЕМА   КО ЋЕ ВУЋИ … Настави са читањем “РАЗБОЛЕ СЕ ДЕДА МРАЗОВ ИРВАС”

ОКО НОВЕ ГОДИНЕ ПИТАЊА ЈЕ МНОГО

А ПОКЛОНЕ ДОБИЈА СВАКО ДЕТЕ СТРОГО

НИКО СЕ ОД ДЕЦЕ НИЈЕ УПИТАО 

ГДЕ СЕ ЦЕЛЕ ЗИМЕ ДЕДА МРАЗ СКИТАО

 

НИЈЕ ДЕДА СЕДЕО И ИСПИЈАО ТОПЛИ ЧАЈ

НЕГО ЈЕ САТАВЉАО ЈЕДВА СКРАЈЕМ КРАЈ

ИРВАС СЕ РАЗБОЛЕО А ВАКЦИНЕ НЕМА

ИРВАСОВО МЛАДУНЋЕ ЈОШ МЛАДО ПА ДРЕМА

 

КО ЋЕ ВУЋИ САНКЕ И СВЕ ТЕ СИЛНЕ ПАКЕТЕ

ПУТЕВИ СУ ЗАВЕЈАНИ ДУЖ ЦЕЛЕ ПЛАНЕТЕ

ЈАВИО ЈЕ ДЕДА МРАЗ СВОМЕ ДРАГОМ ТЕЧИ

ДА СЕ ЈАВИ ДОКТОРУ ШТО ИРВАСЕ ЛЕЧИ

 

КАД ЈЕ ДОКТОР ЧУО НАШЕГ ДЕДЕ МУКУ

УЗЕО ЈЕ ДОКТОРСКУ ОН ТАШНУ ПОД РУКУ

ПРЕКО ПОЉА И ПЛАНИНА КРЕНУО ЈЕ ДЕДИ

РЕШИО ЈЕ ТОГ ИРВАСА ДА ЛЕЧИ И СРЕДИ

 

ПРЕГЛЕДАО ЧИКА ДОТОР БЕЛОГА ИРВАСА

ИМАО ЈЕ КИЈАВИЦУ ОВАЈ МАЛИ ДАСА

ДАО МУ ЈЕ ИНЕКЦИЈУ И ПАР ВИТАМИНА

ПРЕПИСАО СУВОГ СЕНА ТРЕБА МУ БРЗИНА

 

ХВАЛА ТЕБИ ДОКТОРЕ ИРВАС МИ ЈЕ ЧИО

СВОЈЕ ЗАДОВОЉСТВО ДЕДА МРАЗ Н ИЈЕ КРИО

ТА СТИЋУ СВОЈ ДЕЦИ ТУ НЕМА ДИЛЕМЕ

РЕШИО САМ СА ИРВАСОМ ВЕЛИКЕ ПРОБЛЕМЕ

СВЕ НАШЕ ТИШИНЕ

Све наше тишине дуге, носе име прикривене туге. Наша радовања кратко трају, попут кише туга радост брише. Није ми жао промашених снова, ни што старост није нова младост, није ми жао што живот кратко траје, жао ми је што више узима но што даје. Није ми жао што пролеће није исто, цвеће свежином младости не … Настави са читањем “СВЕ НАШЕ ТИШИНЕ”

Све наше тишине дуге,
носе име прикривене туге.
Наша радовања кратко трају,
попут кише туга радост брише.

Није ми жао промашених снова,
ни што старост није нова младост,
није ми жао што живот кратко траје,
жао ми је што више узима но што даје.

Није ми жао што пролеће није исто,
цвеће свежином младости не мирише,
жао ми је изгубљеног времена,
жао ми је што љубави није било више.

Све наше тишине дуге,
носе име прикривене туге.
Можда некада срце тако хоће,
тишином сећања да побегне од самоће.

Ђурица Еделински