Дан: 17. јун 2010.

MEСЕЧИНА

*

Требају ми ледни сјаји једног срца месечине,

да ми сплету медосладне сребрнасте траке пусте,

па у пљусак да се проспу над покровом помрчине;

требају ми једног мрака макар студне магле густе.

*

Да их згрејем костретима проклете и недохватне,

под крилима зрикаваца у облутке што се збраше,

требају ми бриди мошти бесмтрне и преобратне;

да се пропнем каљугама  врх  клизаве таме наше.

*

Грумен светла издаће ме над рекама снених ива,

док  се шкргут ноћни лепи позлаћујућ’ пуну луну,

пропашће ме њени пути, ћутаће ме поноћ жива;

требају ми једног свода барем свици да ме куну.

*

Да их  мамим миомиром  немирне и совуљасте,

под  пазухом  камичака у бисерја што се шљаште,

требају ми трнце несна безочне и бадемасте:

да се подам  за сребрњак месечевој игри маште.

*

Конци тајни, требају ми, једног срца од милине,

краснолисне трепет-срме тополове да ми врисну,

па у пролом да се саспу под окриљем месечине;

требају ми једни пуцњи махунарки кад се стисну.

*

Да их мијем на изворе прозрачне и брзоточне,

под фењером  луталице у  шерета што се чини,

требају ми хлебне корке пресветле и непорочне;

да их винем  уз брзаке ка свиленој безвисини.

*

Стопе скрите, требају ми, једног млеча месечине,

да ми успе међугрудју шећернога јела пустог,

пропеће ме мркли гази, говориће ћутње њине;

требају ми једног мрака тек песмичци  луга густог.

*

Да их појем нетремице насушне и неизбежне,

под  угризом  јеленака  тресетиштем што се коте

у мркоугље паучине црноусне, чудно снежне;

да се опним баш у њима обљубљеним од  лепоте.

*

Требају ми мразна врела једног срца помрчине,

да ми свуче ноћобдиве среброткане свиле меке,

па у стисак да их здробим под јорганом месечине;

требају ми једне тмине макар лахор будне смреке.

*

Сад  у вреже распрснуте топла душа већ се мрси,

уплетена мрежом сјајном док под луном вазда буја,

краснолика мрклом којим срна траву росну трси;

да не згасне непресушни  подпоноћни вез славуја.

*