Дан: 2. јун 2010.

UMIRAJI

*

Ah, kako se, milo, može mreti lako,

časak zadnji kada nespremnog te skobi.

Tako noćas i ja umirah polako,

u kobnome trenu snaga mi se zdrobi.

*

Umorne i prazne sad su ruke moje,

ove rede pišu, pružajuć’ se k’ tebi.

Ah, zar kada spoznah celo biće tvoje,

da me usud otme i uznese k’ sebi?

*

Kako se tek očas stigne do svršetka,

besvesno se gasiš, k’o u prste sveća.

Tako mene noćas sred novog poletka,

zagrliše krošnje vencima  proleća.

*

Teku telom iznureno ljutine i soli,

noćas zračak nade u postelji mi svis’o.

Ah, zar ja da kumim milo da me voli?

Pretihlo se, srce, u grudima stislo.

*

Ah, kako se, milo, može crći lako,

lopov  kada  crni bezbrižnog te snađe.

Tako noćas i ja  skončavah  baš tako,

to usnula duša, htede da izađe.

*

Trnci, udi leže, ćutim pred životom,

ispisujem rede ove, u čaršave topim.

Ah, zar kada  kleknuh pred tvojom divotom,

da  me usud otme, zar da oči sklopim?

*

Kako se uskipi osećajem kraja,

milosrdno krti volja krvniku da krvi.

Tako mene noćas bez tvog zagrljaja,

obljubio  nežno, zadah mlade strvi.

*

Ah, kako se, milo, može lako mreti,

u pedalj nirvane kad uspeš što ne biva.

Tako noćas i ja lipsavah  k’o kleti,

to prkosti damar htede da ispliva.

*

Umorne i prazne sad su reči moje,

redovima koljem sen izboranog  lica.

Ah, zar kad celivah pohotosti tvoje,

da me ropac otme, svetac i ubica?

*

Kako lahor strada mučki se pritaji,

ophrvajuć’  žeđ za postojanjem svojim.

Tako mene noćas treše umiraji,

zar samo da  premrem jedino postojim?

*