GOSPODINE
Gospodine,
tako sam prosta pred Vama.
Pokrivam se sramom sa dlanova golih,
povijena k’ podu,davim se od plama,
u grudima gostim sumnju što Vas molih
za kaplju veselja,što mi duša ište,
dok nesvršeno bude,da povežem niti.
Gospodine,
glasnice mi i zamrle vrište,
jer ni reči neće među nama biti.
Tišinu
mi bolnu izrekoste lako.
Potpisaste perom, šarajuć’ po mesu
mome ogoljenom,što ga niko tako
nije prije Vas,u ovom telesu.
Ah,
tako sam truna dok stojim pred Vama.
Sva moja stignuća u propast me vode.
U dušniku ovom ostala Vam kama,
udelite kaplje, opet da me rode.
Iskrvarih skoro, samo eho čujem
i lice mi Vaše već nadvija tama.
Poslednja mi mis’o Vas dok mukujem:
“Gospodine,
tako sam prosta pred Vama.”
