Дан: 12. септембар 2009.

L A V I R I N T

 

U lavirintu

rapomamljena zver,

dok iz ogavnih čejusti curi joj pena,

k’o luda tumara

srce ljudsko traži

da pokori ga,baci na kolena!

 

A ono skriveno

u tišini bije

pod katancem ljubavi,istine i pravde.

Okupano mirom

hodnicima duše

poručuje zveri:”Nikuda odavde!

 

Lavirint je sada

moja kuća večna!

Nevidljivog carstva ovde krunu nosim!

Ja sam srce ljudsko

i ratnik bez straha,

negasivim ognjem iz mraka ti prkosim!

 

Bijem kao bat

u drvo il’ gvožđe!

Bijem kao sat nečujno,umilno.

Katanci me ovi

vežu,al’ zbog njih

zauvek ću kucat’ u čoveku silno!”

 

Ne čuje to zver

juriša sva besna

al’ vrata do srca izmiču joj,beže.

Pa doziva zalud

grešnika iz duše

da sam svoga spasa čvorove odveže.

 

U lavirintu

raspomamljenoj zveri

i gladnoj i žednoj,sviće sudnja zora!

Zraci njenog sjaja

otključaće srce

i zanavek spržiti tog ogavnog stvora!